APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

27.04.2011.

Gž 11700/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 11700/10
27.04.2011.godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Zorice Jašarević i Vesne Matković, članova veća, u parnici tužioca AA čiji je punomoćnik AB advokat, protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane kao pravnog sledbenika Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, koju zastupa Direkcija za imovinskopravne poslove – Odeljenje u Beogradu iz Beograda ul.Svetozara Markovića br.21, radi naknade za korišćenje stvari i naknade štete – izgubljene zarade, odlučujući o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P-5047/09 od 13.11.2009.godine, u sednici veća održanoj dana 27.04.2011.godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tužioca i POTVRĐUJE presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P-5047/09 od 13.11.2009.godine, u stavu drugom i trećem izreke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P-5047/09 od 13.11.2009.godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane kao pravni sledbenik Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane da tužiocu AA, na ime korišćenja motornog vozila marke “FAP” tip 1616, registarskog broja _, nosivosti 8,5 tona, za period od 24.03.1999.godine do 04.04.1999.godine isplati iznos od 16.849,80 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 19.04.1999.godine do isplate, u roku od 15 dana od dana prijema presude pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da mu tužena, na ime izgubljene zarade zbog nekorišćenja teretnog motornog vozila, za period od 05.04.1999.godine do 15.07.2000.godine isplati iznos od 791.283,95 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.07.2000.godine do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 84.160,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema presude, pod pretnjom izvršenja.

Protiv navedene presude, stava drugog i trećeg izreke, tužilac je blagovremeno izjavio žalbu iz svih zakonom predviđenih žalbenih razloga.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u ožalbenom delu, u smislu člana 372 ZPP-a, drugostepeni sud je našao da žalba nije osnovana.

U provedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačke 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP-a na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je vlasnik teretnog vozila marke “FAP” tip 1616, registarskog broja _ (sada _). Navedeno vozilo koristila je Vojska Jugoslavije u periodu od 24.03.1999.godine do 04.04.1999.godine, kada je isto kao neispravno vraćeno tužiocu. Tužilac ovo vozilo nije mogao koristiti sve do 15.07.2000.godine, kada je isto popravio. Od 1972.godine tužilac je vlasnik autoprevozničke radnje. U vreme kada mu je predmetno vozilo oduzeto za potrebe Vojske Jugoslavije bio je vlasnik još jednog teretnog vozila. To vozilo oduzeto mu je onda kada mu je vraćeno neispravno vozilo. Tužilac je od 1980.godine prevozio poljoprivredne proizvode za Preduzeće "BB" i poslove naplaćivao ispostavljanjem računa tom preduzeću, kao i građevinski materijal za kupce koji su isti kupili od Preduzeća "BB1". Visina izgubljene zarade tužioca u periodu od 05.04.1999.godine do 15.07.2000.godine utvrđena je nalazom sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke od 10.05.2004.godine, u ukupnom iznosu od 791.283,25 dinara, i to na osnovu istih onih merila koja su korišćenja prilikom određivanja visine naknade za korišćenje tužiočevog vozila u periodu od 24.03.1999.godine do 04.04.1999.godine.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je postupio prvostepeni sud kada je odbio tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac zahtevao naknadu štete na ime izgubljene dobiti.

Odredbom člana 155 Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je šteta i sprečavanje povećanja imovine (izmakla korist). Shodno članu 189 stav 1 navedenog zakona, oštećeni ima pravo na naknadu kako obične štete tako i na naknadu izmakle koristi. Po stavu trećem ovog člana, pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

Postojanje i obim izmakle koristi, u smislu odredbe člana 189 stav 3 Zakona o obligacionim odnosima, bio je dužan dokazati oštećeni – tužilac. Visina izmakle koristi u ovom slučaju ne može se utvrditi na osnovu nalaza veštaka jer metod koji je za to korišćen-prosečna mesečna neto zarada po zaposlenom u privredi SRJ na koju je primenjen procenat od 115 %, nije primeren. Ta metodologija je primenjivna kod obračuna naknade za korišćenje stvari po Uredbi o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze (“Službeni list SRJ” broj 36/98) i Tarifi za određivanje naknade za korišćenje popisanih stvari za potrebe Vojske i druge potrebe odbrane zemlje koja je sastavni deo navedene Uredbe, ali ne i za utvrđivanje visine izmakle koristi čiju naknadu tužilac u ovom sporu traži. Visina izmakle koristi u spornom periodu morala se utvrđivati u zavisnosti od neto dobiti koju je tužilac mogao ostvarivati u okolnostima neposredno nakon ratnog period i uz vođenje računa o lokalnim uslovima privređivanja. U tu svrhu relevantni bi bili podaci o dobiti koju je tužilac, obavljajući autoprevozničku delatnost, ostvarivao pre i posle spornog perioda. Te činjenice tužilac nije uspeo dokazati predloženim dokazima, zbog čega je njegov zahtev za naknadu materijalne štete na ime izgubljene koristi u visini utvrđenoj nalazom veštaka od 10.05.2004.godine morao biti odbijen primenom pravila o teretu dokazivanja iz članova 7 i 223 stav 1 ZPP-a.

Izjavljenom žalbom, po nalaženju drugostepenog suda, neosnovano se osporava pravilnost prvostepene presude u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev.

Dokazima koje je tužilac predložio i prvostepeni sud izveo ne može se sa sigurnošću utvrditi da bi tužilac u spornom periodu od 05.04.1999.godine do 15.07.2000.godine mogao ostvariti zaradu korišćenjem teretnog vozila da mu je isto bilo vraćeno kao ispravno, naročito ne u visini koja je utvrđena veštačenjem i korišćenjem neadekvatne metodologije, iz koje bi proizilazilo da bi tužilac u svakom danu tog period imao gubitak zarade. Žalbeni navodi kojima tužilac obrazlaže stav da se u ovom sporu ima primeniti opšti rok zastarelosti iz člana 371 Zakona o obligacionim odnosima su irelevantni, s obzirom da tužbeni zahtev u delu za naknadu štete – izmakle koristi nije odbijen zbog zastarelosti potraživanja. Iz tog razloga, drugostepeni sud se nije posebno ni izjašnjavao o tim navodima žalbe.

Potvrđena je i odluka o troškovima postupka, jer je zasnovana na pravilnoj primeni članova 149 i 150 ZPP-a.

Sa svega navedenog, na osnovu člana 375 ZPP-a, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija,
Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka
upravitelj pisarnice
Svetlana Antić