APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

28.12.2011.

Gž 11438/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 11438/10
28.12.2011. godine
B E O G R A D

APELACIONI SUD U BEOGRADU u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić-Momirović predsednika veća, Marine Jakić i Nevenke Romčević članova veća, u parnici tužilje AA, koju zastupa adv. AB, protiv tuženih BB, BB1 i BB2, koje zastupa adv. BA, radi prava svojine i po protivtužbi tuženih radi predaje nepokretnosti, odlučujući po žalbi tužilje izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Mladenovcu P 78/09 od 05.06.2009. godine, u sednici veća održanoj 28.12.2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

UKIDA SE presuda Opštinskog suda u Mladenovcu P 78/09 od 05.06.2009. godine i predmet VRAĆA Drugom osnovnom sudu u Beogradu – Sudskoj jedinici u Mladenovcu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Pobijanom presudom pod stavom prvim je odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je tužilja vlasnik k.p. aa uz obavezu tuženih da to pravo priznaju i dozvole upis istog u javnim knjigama. Pod stavom drugim je usvojen protivtužbeni zahtev tuženih i tužilja je obavezana da istu parcelu preda tuženicima u državinu, a pod stavom trećim tužilja je obavezana da tuženicima kao solidarnim poveriocima plati parnične troškove u iznosu od 117.400,00 dinara.

Protiv ove presude tužilja je blagovremeno izjavila žalbu iz svih razloga propisanih u čl. 360 stav 1 ZPP sa predlogom da drugostepeni sud ukine ili preinači presudu.

Tuženici su podneli odgovor na žalbu.

Drugostepeni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu čl. 372 ZPP i našao da je žalba osnovana.

Razlozi pobijane presude su protivrečni sa stanjem u spisima predmeta, što predstavlja bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz čl. 361 stav 2 tačka 12 ZPP na koju žalba ukazuje navođenjem sadržine tog propisa, a zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nije pravilno utvrđeno. Ovi nedostaci se ne mogu otkloniti bez održavanja nove glavne rasprave pred prvostepenim sudom.

K.p. aa upisana kao suvlasištvo tuženog BB i pravnog prethodnika tuženih BB2 i BB1 sada pok. PP sa udelima od po ½. Pre tuženih je kao zemljišnoknjižni vlasnik ove parcele bila upisana sada pok. PP1. Iz izveštaja Službe za katastar nepokretnosti u Mladenovcu proizlazi da je k.p. aa. godine evidentirana kao posed pok. PP1, da su od 1953. godine na delovima ove parcele kao posednici evidentirani SS i SS1, 1978. godine je izvršena parcelacija i od ove parcele su formirane k.p. aa koja je upisana u posedovni list SS1 i k.p. aa u površini od 0.41.84 ha koja je upisana u posedovni list SS. Na osnovu ugovora Ov 1817/79 u katastru zemljišta je evidentiran SS2. Parcelacija je sprovedena i u popisnom A-listu ZKUL _ za KO _, a na osnovu pravnosnažne presude Opštinskog suda u Mladenovcu P 889/03 od 23.01.2004. godine k.p. 7/1 je otpisana iz ovog uloška i upisana u ZKUL _ KO _ kao vlasništvo SS3. Pravni prethodnik tuženih PP1 je umrla _. godine i njena zaostavština je raspravljena rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu O 744/84 od 17.02.1984. godine, ali sporna parcela nije bila u sastavu zaostavštine. Dopunskim rešenjem istog suda O 660/01 od 23.04.2001. godine tuženi BB i pok. PP (pravni prethodnik ostalih tuženika) su oglašeni za naslednike na navedenoj parceli kao naknadno pronađenoj imovini pok. PP1. Parcela se nakon II Svetskog rata nalazila u državini lica evidentiranih u katastru zemljišta, a svedok SS1 je ugovorom Ov 1817/79 od 12.06.1979. godine prodao ovu parcelu tužiljinom bratu SS2 i predao je svom kupcu u državinu. SS2 je umro _. godine i za naslednika na njegovoj zaostavštini u koju je ušla i sporna parcela je pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Mladenovcu O 404/90 od 17.10.1991. godine oglašen ostaviočev sin SS4. SS4 je preminuo _. godine i za naslednika na njegovoj celokupnoj zaostavštini, pa i spornoj parceli, je oglašena ostaviočeva majka SS5 pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Valjevu O 443/03 od 21.04.2003. godine. Ona je ugovorom Ov 203/05 od 30.03.2005. godine poklonila parcelu tužilji.

Iz priloženih spisa organa uprave proizlazi da je k.p. aa bila predmet dodele fizičkim licima po propisima o agrarnoj reformi i kolonizaciji. Polazeći od činjenice da na rešenju o dodeli ove parcele nema potvrde pravnosnažnosti i stanja upisanog u zemljišnu knjigu prvostepeni sud utvrđuje da su tuženici vlasnici sporne parcele i primenom čl. 37 Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa obavezuje tužilju da parcelu preda tuženicima u državinu. Sud nalazi da tužilja održajem nije mogla postati vlasnik k.p. aa, jer od zaključenja ugovora o poklonu do podnošenja tužbe nije proteklo vreme potrebo za sticanje svojine održajem, a da se vreme pre toga ne može uračunavati zbog toga što tužilja nije bila savestan držalac jer je znala da je parcela u vlasništvu drugih lica i zbog toga odbija tužbeni zahtev. Ovakvo stanovište se za sada ne može prihvatiti. Tužilja tvrdi da njen pravni osnov za sticanje svojine na k.p. AA predstavlja pravni posao – ugovor o poklonu Ov 203/05 od 30.03.2005. godine zaključen sa SS5, da je njen poklonodavac bila vlasnik parcele po osnovu nasleđa iza SS4, a da su poklonodavčevi pravni prethodnici ovo pravo stekli kupovinom od SSh po ugovoru Ov 1817/79 od 12.06.1979. godine, održajem i nasleđem i traži da se ovo pravo utvrdi u odnosu na tuženike kao zemljišnoknjižne vlasnike i pravne sledbenike zemljišnoknjižnih vlasnika. Pri ovakvoj tvrdnji tužbe prvenstveno se moralo utvrditi ko je bio vlasnik sporne parcele u vreme zaključenja ugovora o poklonu, tužiljin poklonodavac ili tuženici, jer od pravilnog utvrđenja ove okolnosti zavisi osnovanost tužbenog i protivtužbenog zahteva. Ova okolnost zbog pogrešne primene materijalnog prava nije pravilno utvrđena. Presuda u vezi ove okolnosti nema jasne razloge.

Iz rešenja Okružnog agrarnog suda 1520/46 od 01.04.1946. godine i br. 1953/46 od 11.05.1946. godine proizlazi da je pravni prethodnik tuženih pok. PP1 spadala u krug lica čiji su zemljišni posedi po čl. 3 Zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji („Službeni list DFJ“ br. 64/45 i 16/46 sa izmenama i dopunama) eksproprisani i preneti u državnu svojinu radi stvaranja zemljišnog fonda agrarne reforme, a taj fond je u smislu čl. 2 Zakona služio za dodeljivanje zemljišta zemljoradničkim domaćinstvima koja su za to ispunjavala zakonske uslove. Na osnovu ovog saveznog zakona NR Srbija je donela Zakon o agrarnoj reformi i unutrašnjoj kolonizaciji („Službeni glasnik NRS“ 39/45, 5/48, 11/49 i 34/56) i tim zakonom je pored ostalog bio uređen postupak za sprovođenje agrarne reforme. Taj postupak je imao dve faze, fazu utvrđivanja objekata agrarne reforme i fazu dodeljivanja zemljišta. Po odredbama ovog Zakona organi za sprovođenje agrarne reforme su bili narodni odbori i agrarni sudovi. Agrarni sudovi su ukinuti izmenama Zakona iz 1948. godine i njihova nadležnost je preneta na izvršne odbore sreskih narodnih odbora. Iz priloženih rešenja Okružnog agrarnog suda od 01.04.1946. i 11.05.1946. godine proizlazi da je predmet eksproprijacije bilo zemljište u vlasništvu sada pok. PP1 kao višak preko nezemljoradničkog maksimuma, da je PP1 učestvovala u postupku eksproprijacije i da su joj ovim odlukama određena zemljišta u okviru zakonskog maksimuma ostavljena u vlasništvu. K.p. aa se u ovim odlukama ne pominje ni kao zemljište koje se ekspropriše u korist zemljišnog fonda agrarne reforme, ali ni kao zemljište koje ostaje u vlasništvu ranijeg sopstvenika. U zapisniku o usmenoj raspravi Narodno oslobodilačkog odbora Mladenovac od 28.03.1959. godine je konstatovano da akt o eksproprijaciji parcele predstavlja odluka Mesnog narodnog odbora _ br. 2589 od 23.12.1946. godine, da je Okružni agrarni sud poništio tu odluku 28.09.1947. godine, ali ne zbog toga što ova parcela nije mogla da bude predmet eksproprijacije već zbog toga što je dodeljena licima koja na to nisu imala pravo jer su kolonizirana u Starčevo. Najkasnije rešenje u postupku agrarne reforme je doneto 09.07.1963. godine, ono nema potvrdu pravnosnažnosti, ali nema ni podataka da je ovo rešenje izmenjeno ili poništeno nekom kasnijom odlukom nadležnog organa. Ovim rešenjem su SSh i SS1 sa članovima svojih porodica određeni za agrarne subjekte na delovima k.p. aa i kako nema dokaza da je ovo rešenje kasnijom odlukom nadležnog organa poništeno ili izmenjeno, zaključak prvostepenog suda ovo rešenja ne vodi sticanju prava svojine nije pravilan. Po odredbama iz čl. 15 do 30 Zakona o agrarnoj reformi i unutrašnjoj kolonizaciji, rešenje o utvrđivanju agrarnih subjekata i površina koje im se dodeljuju iz fonda agrarne reforme se moglo doneti tek po izvršenoj eksproprijaciji zemljišnih poseda pod udarom agrarne reforme. Odredba iz čl. 31 Zakona je propisivala nadležnost za rešavanje, sadržinu rešenja o utvrđivanju agrarnih subjekata i površina za dodelu i pravne lekove protiv tog rešenja. Kako eksproprijacija zemljišnog poseda pok. PP1 nije upisana u zemljišnoj knjizi, a iz isprava u spisima koje se odnose na postupak sprovođenja agrarne reforme proizlazi da je pod udarom eksproprijacije po ovom zakonu bilo zemljište pok. PP1 preko zakonom propisanog maksimuma, potrebno je da prvostepeni sud u ponovnom postupku utvrdi da li je predmetna parcela faktički eksproprisana i uneta u zemljišni fond agrarne reforme, i da li je faktičkom eksproprijacijom prešla u državnu svojinu. Ako se utvrdi da je eksproprijacija sporne parcele faktički sprovedena u smislu čl. 3 Zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji, pravo svojine ranijeg sopstvenika bi na taj način prestalo.

Ako je nadležni organ na osnovu rešenja o utvrđivanju agrarnih subjekata i dodeljene površine od 09.07.1963. godine uveo agrarnog subjekta u državinu sporne parcele i ako tako nastalo faktičko stanje kasnijom odlukom nije izmenjeno smatra se da je izvršena konačna dodela bez obzira što o tome u smislu čl. 35 Zakona o agrarnoj reformi i unutrašnjoj kolonizaciji nije doneto posebno rešenje i što nisu sprovedene radnje predviđene čl. 36 i 37 istog zakona i da je na taj način zemljište iz državne svojine prešlo u režim prava svojine. Zbog toga je potrebno da prvostepeni sud u ponovnom postupku utvrdi da li je predmetna parcela kao višak zemljišta pod udarom agrarne reforme faktički eksproprisana od ranijeg vlasnika pok. PP1, da li je uneta u zemljišni fond agrarne reforme, da li je na taj način prešla u državnu svojinu i da li je usled toga pravo svojine ranijeg sopstvenika prestalo da li su u skladu s tim, tuženici po osnovu nasleđa iza pok. PP1 mogli da postanu vlasnici predmetne parcele, da li je dodeljena SSh iz fonda agrarne reforme da li je on kupoprodajnim ugovorom mogao da prenese pravo svojine na tužiljinog brata i da li je isto pravo nasleđem moglo da pređe na tužiljinog poklonodavca.

Sud nije ispitivao da li ugovor o poklonu Ov 203/05 predstavlja osnov za sticanje prava svojine na spornoj parceli, nije utvrdio da li je tužiljin poklonodavac po osnovu nasleđa od pok. SS4 bila vlasnik parcele i da li je to pravo mogla pravnim poslom da prenese na tužilju. Ovo pravo je na nju moglo preći nasleđem ukoliko su to pravo stekli njeni pravni prethodnici i zbog toga se može ispitivati da li su pok. SS2 i pok. SS4 imali uslova za sticanje svojine na ovoj parceli održajem. Ovo zavisi od trajanja i kvaliteta njihove državine, a ako je tužilja po sporazumu sa svakim od njih obrađivala predmetnu parcelu, treba oceniti da li su oni faktičku vlast u smislu čl. 70 stav 2 Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa vršili preko tužilje i u tom slučaju bi se vreme potrebno za održaj po čl. 30 stav 1 i 2 Zakona računalo pravnim prethodnicima tužiljinog poklonodavca pok. SS2 i njegovom zakonskom nasledniku pok. SS4, a savesnost, odnosno savesnost i zakonitost državine svakog od njih bi se cenila po odredbi iz čl. 72 istog Zakona. Ako se u ponovnom postupku utvrdi da je sada pok. SS2, obzirom da se njegova državina zasnivala na kupoprodajnom ugovoru Ov 1817/79 bio savestan i zakoniti držalac rokovi za održaj bi se računali po odredbi iz čl. 28 stav 2 Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, a ako je državina bila samo savesna rokovi bi se računali po čl. 28 stav 4 istog Zakona, pa ako su ovi rokovi protekli do otvaranja SS2 nasleđa _.1990. godine pravo svojine na parceli bi nasleđem prešlo na SS4. Ako navedeni rokovi nisu protekli do otvaranja SS2 nasleđa, vreme za koje je on lično ili preko tužilje držao predmetnu parcelu kao savestan ili kao savestan i zakoniti držalac bi se u smislu čl. 30 stav 2 Zakona uračunavalo SS4. Ako je SS4 lično ili preko tužilje držao parcelu i ako je vreme potrebno za održaj proteklo do otvaranja njegovog nasleđa 06.01.2003. godine treba oceniti da li je SS5 nasleđem mogla da postane vlasnik ove parcele i da li je njome mogla da raspolaže ugovorom o poklonu.

Stoga će sud u ponovnom postupku otkloniti navedene nedostatke i ponovo odlučiti o osnovanosti tužbenog i protivtužbenog zahteva, a imaće u vidu da odluka o zahtevu tuženih za predaju sporne nepokretnosti ne zavisi isključivo od stanja upisanog u javnom registru, već i od utvrđenja da li je pravo svojine tuženih ili njihovog pravnog prethodnika prestalo u smislu čl. 45 i 48 Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Rešenje o parničnim troškovima je ukinuto zbog toga što ono zavisi od ishoda spora.

Iz navedenih razloga na osnovu čl. 376 stav 1 i 377 stav 2 ZPP je odlučeno kao u izreci rešenja.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Slađana Nakić-Momirović s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić