APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

27.07.2011.

Gž 10684/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 10684/10
Dana 27.07.2011.godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od predsednika veća sudije Branke Dražić i članova veća sudija Bojane Ninković i Ane Popović, u parnici tužioca AA, čiji je punomoćnik AB, advokat, protiv tuženog bolnice "BB", koju zastupa BA, advokat, radi utvrđenja diskriminatorskog ponašanja i naknade štete, odlučujući o žalbi tužioca koja je izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Valjevu P.br.947/07 od 10.09.2009.godine, u sednici veća koja je održana dana 27.07.2011.godine, doneo je

P R E S U D U

POTVRĐUJE SE presuda Opštinskog suda u Valjevu P.br.947/07 od 10.09.2009.godine, a žalba tužioca ODBIJA kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

Pobijanom presudom odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je tužena diskriminatorski postupala prema tužiocu na osnovu čl.13 i 15 Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom ograničavajući ga u korišćenju prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja na taj način što je pružala usluge rehabilitacije osobi sa invaliditetom – tužiocu pod drugačijim i nepovoljnijim uslovima od onih pod kojima se usluga pruža drugim korisnicima, kao i uznemiravanjem, vređanjem i omalovažavanjem osoba sa invaliditetom korisnika usluge tužioca zbog njegove invalidnosti radnjama učinjenom od strane tuženog kao lice koje neposredno pruža uslugu a takođe kojim je traženo da se obaveže tuženi da plati tužiocu na ime naknade materijalne štete iznos od 6.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana podnošenja tužbe pa do isplate kao i na ime naknade nematerijalne štete iznos od 200.000,00 dinara sa kamatom počev od dana podnošenja tužbe pa do isplate kao neosnovan.

Stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženom na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 44.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Protiv ove presude tužilac je blagovremeno izjavio žalbu iz svih zakonskih razloga iz čl.360 ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 372 ZPP, Apelacioni sud je našao:

- žalba tužioca nije osnovana.

Od strane prvostepenog suda nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP, na koje Apelacioni sud pazi po službenoj dužnosti, niti druge bitne povrede koje su bile ili mogle biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude.

Izvedenim dokazima u prvostepenom postupku utvrđeno je da je tužilac osoba sa invaliditetom u kliničkom stanju paraplegije i kreće se u invalidskim kolicima, da je dana 22.07.2006.godine došao na rehabilitaciju kod tuženog bolnice "VV", da se pre dolaska kod tuženog tužilac pismenim putem obratio tuženom uz kopiju uputa i otpusne liste i naveo da se kreće uz pomoć invalidskih kolica, da je osposobljen da funkcioniše bez tuđe pomoći ukoliko ima uslove za kretanjem kolicima, da mu je bitno da kolicima može da priđe kupatilu i to WC-u i kadi, i molio ukoliko je moguće da dobije sobu sa kupatilom da ne bi morao da koristi zajedničko kupatilo, kao i manju gužvu u sobi, da je tuženi uputio tužiocu telegram dana 7.05.2006.godine kojim je pozvan u banju 5.07.2006.godine i da će bazen plaćati 200,00 dinara po danu, s tim da se po dolasku obrati GG, radniku tuženog. Tužilac je došao kod tuženog dana 22.07.2006.godine, dat mu je smeštaj u dupleks sobi u vili Hercegovina koja nije u komercijalnom režimu i gde su dve sobe povezane zajedničkim kupatilom, da se tužilac žalio na širinu vrata kroz koja ne može da prođe kolicima, a drugi krevet je bio zauzet od drugog pacijenta koji se kretao štakama što tužiocu nije odgovaralo, da mu je ponuđena soba br.39 u vili Srbija na prvom spratu, da je problem u toj sobi bio što je tuš kabina preniska i što je soba trokrevetna, a u sobi je postojao sto sa stolicom zbog čega tužilac zbog obuće pacijenata i pomagala ne bi mogao da se kreće u kolicima nakon čega mu je ponuđena soba br.49 na drugom spratu identična sobi 39, koji tužilac nije prihvatio. Nakon toga tužiocu je ponuđena soba 10 u vili _ koja potpada pod režim komercijalne cene, koja je tužiocu odgovarala, ali je morao da vrši doplatu koju je tužilac odbio pa mu je radnik tuženog svedok GG1 zajedno sa svedokom GG objašnjavao da ne može da bude smešten u komercijalnoj sobi bez doplate pa kako je već bilo podne a tužilac nije bio smešten odlučio je da napravi gužvu u krugu bolnice i to učinio tako što je zaustavio svoj automobil, pustio glasnu muziku, alarm i sirenu u nameri da se ne pomeri iz kruga bolnice i onemogući izlaz drugim vozilima iz kruga bolnice, da su ubrzo počeli da se skupljaju drugi pacijenti i prilaze tužiočevim kolima, a potom je došao i portir i svedok GG koja je objasnila tužiocu da će ga primiti bez doplate u sobu br.10 do ponedeljka, nakon čega je premešten u sobu br.30 u vili _ gde je ostao do kraja rehabilitacije, za koju sobu je tužilac rekao da je bila u redu mada su kreveti bili previsoki za njegove potrebe i pogled iz njegove sobe je bio na okolno brdo, kada je bila korodirana, tuš za crevo kratak a u kabini je postojala stolica koja je bila nestabilna. U toj sobi tužilac je ostao do kraja rehabilitacije koja je trajala mesec dana, inače sobe u ekonomskom delu bolnice su novije gradnje i u njima postoje TV prijemnici, kupatila su novija, promenjen je ceo enterijer, u vili Srbija se nalaze i komercijalne sobe, a sobe koje su nuđene tužiocu bile su prilagođene pacijentima koji koriste invalidska kolica, inače, tužioca niko od zaposlenih niti pacijenata na bilo koji način nije vređao niti omalovažavao, a fizeoterapeuti i po navodima samog tužioca nisu ispoljavali bilo kakvu mržnju prema njemu već su u tišini obavljali svoj posao. Tužilac je platio 2.000,00 dinara kao naknadu za korišćenje hidroterapije po ceni koštanja od 200,00 dinara po terapiji, o kom plaćanju je obavešten u pismenom pozivu za rehabilitaciju. Inače tuženi – bolnica ima 527 mesta od kojih je 200 mesta određeno za one pacijente koji dolaze sa uputom nadležnog fonda a ostala mesta su za pacijente bez uputa koji plaćaju ekonomsku cenu bolničkog dana sa punim pansionom.

Pravilno je prvostepeni sud po nalaženju ovog suda zaključio da nema mesta primeni čl.13 i 15 Zakona o sprečavaju diskriminacije osoba sa invaliditetom odnosno da tuženi nije pravio razliku ili nejednako postupao u odnosu na tužioca u smislu čl.3 stav 2 istog Zakona zbog čega je odbio tužbeni zahtev i odlučio kao u stavu prvom izreke pobijane presude.

Naime, u toku postupka utvrđeno je da je tuženi pružio tužiocu usluge smeštaja u bolnici, obezbedio ishranu i određene tretmane i terapije koje su propisane od strane lekara u okviru rehabilitacije kao i svim ostalim pacijentima bez obzira da li su u pitanju invalidne osobe i ne. Takođe, tužena bolnica je tužiocu ponudila sobe za smeštaj, koje su sve bile adekvatne imajući u vidu činjenicu da se tužilac kreće u invalidskim kolicima i to ne samo u sobi već i u predsoblju kao i kupatilu u okviru sobe, a radnici tuženog su ispoljili visok stepen profesionalizma i posebnog uvažavanja tužioca jer su svojim postupcima obzirom na nezadovoljstvo tužioca ponuđenim smeštajem, i to pokušajem da se na više načina i ponudom više soba izađe u susret željama tužioca i postupali sa posebnim respektom prema tužiocu, zdravstveni radnici tuženog koji su tužiocu pružali fizikalne i druge terapije profesionalno su obavili svoj posao a tužilac je u narednih mesec dana proveo na rehabilitaciji u tuženoj bolnici, a za to vreme nije bilo nikakvih problema i rehabilitacija je uspešno okončana.

Pravilno, takođe prvostepeni sud odbio i tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 6.000,00 dinara na ime troškova korišćenja bazena u skladu sa odredbom čl.61 tačka 20 Zakona o zdravstvenoj zaštiti, a takođe i tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200.000,00 dinara, nalazeći da nisu ispunjeni uslovi iz čl.43 stav 4 Zakona o sprečavaju diskriminacije osoba sa invaliditetom, i odlučio kao u izreci.

Sud je cenio navode u žalbi tužioca da je prvostepeni sud svoju odluku zasnovao na indirektnim saznanjima i zaključcima svedoka – zaposlenih kod tuženog, te da su razlozi kojima sud pokušava da opravda svoju odluku nedovoljni i u znatnom delu protivrečni dokazima koje je sud izveo i činjenica koje je utvrdio izvedenim dokazima.

Ovo stoga što je prvostepeni sud po oceni dokaza u smislu odredbe čl.8 ZPP, odlučio o postavljenom tužbenom zahtevu, a svoju odluku je zasnovao na iskazima svedoka – učesnika u ovom događaju a koji su svedočili na osnovu neposrednih saznanja i to direktora tuženog GG2, radnika tuženog svedoka GG, GG3, GG1 koji su kritičnom prilikom tužiocu zbog njegovog nezadovoljstva ponuđenom sobom i smeštajem nudili više soba, smestili ga u komercijalni deo bez doplate, da bi na kraju obezbedili tužiocu odgovarajuću sobu u kojoj je ostao mesec dana a tuženi kao specijalizovana bolnica i ustanova koja se dugo godina bavi pacijentima sa određenom vrstom zdravstvenih problema i rehabilitacijom lica koja boluju od paraplegije ispunjava standarde u pogledu arhitektonskih rešenja i uslova za kretanje lica u invalidskim kolicima. Osim toga sam tužilac je naveo da bi mu prva soba koja mu je ponuđena odgovarala da nije u sobi bio pacijent koji je operisao kukove i koristio štake zbog čega razlozi zbog kojih je tužilac odbio ponuđenu sobu, kako je to pravilno zaključio i prvostepeni sud nisu bili opravdani jer je upravo ta soba koja potpada pod režim soba koje koriste lica po uputu nadležnog fonda a o trošku države predviđena za lica koja koriste invalidska kolica.

Neosnovani su navodi u žalbi tužioca da je prvostepeni sud određivao troškove na teret tužioca radi održavanja ročišta van zgrade suda u iznosima od po 2.800,00 dinara i na taj način pogrešno i nezakonito „kaznio tužioca“ na plaćanje napred navedenog iznosa uprkos odredbi čl.109 stav 2 ZPP.

Naime, odredbom čl. 109 stav 2 ZPP, propisano je da sud može odlučiti da se ročišta održe van sudske zgrade kad nađe da je to nužno ili da će na taj način uštedeti u vremenu ili troškovima postupka.

Naime, iz spisa proizilazi da je prvostepeni sud pošto je tužilac više puta odbio pomoć sudskog obezbeđenja radi pristupa na ročište odlučio da se ročište za glavnu raspravu dana 29.09.2008.godine, 10.11.2008.godine i 15.12.2008.godine održi u prostorijama Trgovinskog suda u Valjevu, i naložio tužiocu uplatu predujma troškova u smislu odredbe čl.147 ZPP, a koji bi mu bili nadoknađeni od strane tuženog da je uspeo u parnici, u smislu odredbe čl.149 i 150 ZPP.

Takođe su neosnovani navodi u žalbi tužioca da su uslovi u pogledu konfora kod tuženog bili takvi da tužilac nije mogao da ravnopravno učestvuje i zadovoljava svoje potrebe, te da je tuženi kao renomirana rehabilitaciona ustanova morala sa pojačanom pažnjom i dodatnim merama omogućiti pristup zdravstvenim uslugama ne samo teže pokretljivim licima, licima koja se oporavljaju od nekog koštanog oboljenja, licima sa štakama, štapom ali i sa invalidskim kolicima.

Naime, tuženi je specijalizovana bolnica za ortopedska i koštano zglobna i degenerativna oboljenja, u okviru koje postoje određeni bolnički kapaciteti koji potpadaju pod režim besplatnog korišćenja, u koja se smeštaju lica sa uputom nadležnog fonda, dakle o trošku fonda, kao što je tužilac bio u konkretnom slučaju, a takođe i određeni broj kapaciteta u okviru bolnice koji je komercijalno organizovan, tako da se određen broj soba naplaćuje po komercijalnim cenama i koji se odnosi na lica čiji boravak kod tuženog ne plaća nadležni fond, a tužilac je u okviru sobe koja potpada pod režim besplatnog korišćenja, koristio usluge kao i svi drugi pacijenti, i tuženi u slučaju tužioca nije nejednako postupao i pravio razliku u odnosu na druga lica kako je to pravilno u toku postupka utvrdio i prvostepeni sud.

Takođe su neosnovani navodi u žalbi tužioca da je morao da plaća glavnu terapiju, korišćenje bazena u visini od 200,00 dinara iako je po uputu bio oslobođen participacije, obzirom da je odredbom čl.61 tačka 20 Zakona o zdravstvenom osiguranju propisano da osiguranim licima u okviru obaveznog zdravstvenog osiguranja ne obezbeđuje se zdravstvena zaštita koja obuhvata između ostalog i hidroterapiju, terapiju hipnozom, elektrohipnozu, elektroslip terapiju, elektronarkozu i narkosintezu.

Sud je cenio i navode u žalbi tužioca da druga lica korisnici istih zdravstvenih usluga i smeštaja kod tužioca koja se ne mogu svrstati u invalidna lica pokretna uz pomoć kolica su privilegovaniji i mogu da koriste kupatilo bez narušavanja privatnosti izlaganja svoje intime osoblju tuženog, ne moraju da izlažu svoje telo dejstvu zarđale kade, mogu nesmetano da ulaze u svoje prostorije i nesmetano da ležu u svoj krevet bez pomoći drugih lica, ne moraju da prigovaraju na smeštaj i da se bore za ostvarenje svojih prava i budu izloženi neprijatnostima i omalovažavanju, te da fizeoterapeuti i ne treba da razgovaraju sa pacijentima što sve ukazuje na različit odnos prema tužiocu ali je našao da isti nisu osnovani.

Naime, u toku postupka prvostepeni sud je utvrdio da tuženi nije nejednako postupao niti pravio razliku između tužioca i drugih lica, da su radnici tuženog na sve načine pokušali da izađu u susret željama tužioca, da su zdravstveni radnici tuženog profesionalno obavili svoj posao, pružali tužiocu fizikalne i druge terapije, niko se od radnika tuženog nije odnosio sa omalovažavanjem i podsmehom prema tužiocu, a i sam tužilac u svom iskazu datom pred prvostepenim sudom nije naveo da je postojao takav odnos zaposlenih prema njemu, problem smeštaja tužioca je rešen u veoma kratkom roku, a tužilac je narednih mesec dana proveo na rehabilitaciji u tuženoj bolnici bez ikakvih problema i uspešno okončao rehabilitaciju.

Sa iznetih razloga žalba tužioca odbijena je kao neosnovana a prvostepena presuda na osnovu odredbe čl.375 ZPP, potvrđena kao pravilna i na zakonu zasnovana.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta na osnovu odredbe čl.149 i 150 ZPP, a tuženom su priznati stvarni i nužni troškovi koji je imao u ovoj parnici obračunati u skladu sa AT.

Predsednik veća-sudija
Branka Dražić s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnica
Svetlana Antić