APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

10.02.2010.

Gž 1042/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 1042/2010
Dana, 10.2.2010.
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Tamare Uzelac-Đurović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Vesne Mitrović, članova veća, u parnici tužioca DIREKCIJE ZA GRAĐEVINSKO ZEMLjIŠTE I IZGRADNjU BEOGRAD JP „BEOGRAD“, ul. Njegoševa br. 84, protiv tuženog FK „BB“, iz __, ul. __, VV, čiji je punomoćnik BA advokat, i JP ZA STAMBENE USLUGE BEOGRAD, ul. Danijelova br. 33, radi utvrđenja, odlučujući o žalbi prvotuženog i drugotuženog izjavljenoj protiv presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P.br.1489/05 od 19.4.2006.godine i rešavajući o žalbi trećetuženog na rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u istoj presudi, u sednici veća održanoj dana 10.2.2010.godine, doneo je

P R E S U D U

I

ODBIJA SE KAO neosnovana žalba prvotuženog i drugo tuženog i POTVRĐUJE presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P.br.1489/05 od 19.4.2006.godine, u stavu prvom, drugom, trećem i u delu stava četvrtog kojim su oni obavezani da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplate iznos od 22.400,00 dinara.

II

PREINAČUJE SE rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu četvrtom presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P.br.1489/05 od 19.4.2006.godine, tako što se ODBIJA kao neosnovan zahtev tužioca da mu trećetuženo JP za stambene usluge na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 22.400,00 dinara.

O b r a z l o ž e nj e

Pobijenom presudom usvojen je tužbeni zahtev tužioca Direkcije za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda JP „Beograd“, pa je utvrđeno da je ništav ugovor o razmeni stanova br. 22008/2006-2-5 od 5.10.1998.godine, overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov.br.16338/98 od 27.10.1998.godine, što je tuženi FK „Obilić“ iz Beograda dužan da prizna i trpi (stav prvi izreke). Utvrđeno je da je ništav ugovor o zakupu stana br. 201915010 od 16.9.1990.godine, što su drugotuženi VV i trećetuženi JP za stambene usluge „Beograd“ dužni da priznaju i trpe (stav drugi izreke). Obavezan je drugotuženi VV da se sa svim licima i stvarima iseli iz stana vv i da stan ispražnjen od svih lica i stvari preda tužiocu na slobodno korišćenje i raspolaganje ( stav treći izreke). Obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 22.400 dinara ( stav četvrti izreke).

Protiv navedene presude prvotuženi i drugotuženi su izjavili žalbu iz svih zakonskih razloga predviđenih odredbom čl. 360 st. 1 ZPP; dok je treće tuženi izjavio žalbu protiv stava četvrtog navedene presude , takođe iz svih zakonskih razloga predviđenih navedenom odredbom ZPP.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu odredbe čl. 372 ZPP („Sl.glasnik RS“ br. 125/04), Apelacioni sud je našao

-da žalba prvotuženog i drugotuženog nije osnovana, dok je žalba trećetuženog osnovana.

Prema stanju spisa proizilazi da se parnične stranke spore oko pravilnosti i zakonitosti ugovora o razmeni stanova. Navedeni pravni posao zaključili su tužilac i prvotuženi 5.10.1998.godine i overila ga pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu 27.10.1998.godine ( Ov.br.16338/98). Tužilac traži da se utvrdi ništavost ugovora o razmeni zato što ugovorne strane nisu dobile saglasnost Vlade Republike Srbije da zaključe ugovor koji je za svoj objekat imao stan u državnoj svojini. Prvotuženi i drugotuženi su osporili osnovanost ovoga zahteva, ističući prigovor nesavesnosti tužioca.

Kod takvog stanja stvari, pravilno je prvostepeni sud postupio kada je sproveo dokazni postupak i pravilnom ocenom izvedenih dokaza utvrdio: -da su tužilac i prvotuženi 27.10.1998.godine zaključili i overili pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu ugovor o razmeni stanova ( Ov.br. 16338/98), da je predmet obaveze tužioca po tom ugovoru bio da prvotuženome da u razmenu stan vv, da je prvotuženi za uzvrat trebao da na tužioca prenese pravo svojine na stanu ( u izgradnji) vv1, da su ugovorne strane ispunile svoju obavezu, da je došlo do razmene stanova, da Vlada Republike Srbije nije dala saglasnost za izvršenu razmenu stanova i da je trećetuženi sa drugotuženim zaključio ugovor o zakupu stana 6.9.1999.godine. (br. ugovora 201915010).

Odlučujući o pravilnosti i zakonitosti ugovora o razmeni stanova, pravilno je prvostepeni sud zaključio da je taj pravni posao ništav. Sankcija ništavosti nastupila je zbog činjenice da su ugovorne strane bez saglasnosti države izvršile razmenu stanova. Odredbom čl. 8a Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije („Sl.glasnik Republike Srbije br. 53/95, 3/96, 54/96 i 32/97) propisana je obavezna saglasnost Vlade Republike Srbije kada javne ustanove otuđuju nepokretnosti iz državne svojine. Istom odredbom Zakona propisana je sankcija apsolutne ništavosti kada se bez saglasnosti Vlade raspolaže državnom svojinom na nepokretnim stvarima. Prema pravilnom obrazloženju, tužilac i prvotuženi nisu dobili saglasnost države da zaključe ugovor o razmeni stanova tj. da iz državne svojine putem razmene otuđe stan vv. Sa ovakvim obrazloženjem prvostepenog suda slaže se i ovaj sud, jer se pravilno sa aspekta odredbe čl. 8a Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije objašnjavaju pravne posledice ugovora zaključenog bez saglasnosti nadležnog državnog organa. Apsolutna ništavost ugovora o razmeni stanova imala je za dalju posledicu prouzrokovanje ništavosti ugovora o zakupu stana br. 201915010 od 16.9.1999.godine. Navedeni niz pranih posledica logičan je ishod apsolutne ništavosti ugovora o razmeni stanova. Ovo zbog toga što je utvrđivanjem ništavosti ugovora o razmeni prestao da postoji pravni osnov sticanja prava svojine prvotuženog na predmetnom stanu, pa samim tim i njegovo pravo da raspolaže tim stanom i da zaključi ugovor o zakupu stana sa drugotuženim 16.9.1999.godine, a preko trećetuženog.

Žalbom prvotuženog i drugotuženog napada se pravilnost i zakonitost presude isticanjem propusta koju je prvostepeni sud učinio u postupku odlučivanja o zahtevu tužioca. Na prvom mestu žalbom se ukazuje da je tužilac trebao da dokaže da je dobio saglasnost Vlade Republike Srbije da zaključi ugovor o razmeni. Kako je tužilac tvrdio da nije dobio saglasnost, to se od njega nije moglo očekivati da dokazuje nepostojanje činjenice tj. saglasnosti niti je prvostepeni sud bio dužan da po službenoj dužnosti utvrđuje tu činjenicu, već su navedenu činjenicu morali da dokazuju prvotuženi i drugotuženi. Isto se može reći za tvrdnju prvotuženi i drugotuženog da je rešenje Ministarstva finansija (br.58081/98) od 20.10.1998.godine ostalo bez ocene suda u pogledu pravnog značaja i dejstva tog rešenja na validnost ugovora o razmeni. Kao što je navedeno, odredbom čl. 8 a Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije predviđeno je da Vlada Republike Srbije daje saglasnost na otuđenja državne imovine, a ne njen organ odnosno Ministarstvo finansija. Osim toga, na prvotuženom i drugotuženom je ležao teret dokazivanja činjenice da je Ministarstvo finansija ovlašćeno da u ime Vlade daje saglasnost na pravne poslove kojima se otuđuju nepokretne stvari iz državne svojine. Što se tiče tvrdnje prvotuženog i drugotuženog da je tužilac bio nesavestan, ovaj žalbeni navod i da je tačan ne bi proizveo pravne posledice na koje prvotuženi i drugotuženi ukazuju u žalbi. Nesavesnost ima svoj pravni značaj, ali se u ovom slučaju ne sastoji u gubitku prava tužioca da traži utvrđivanje ništavosti i restituciju, jer ni objekat ni cilj ugovora nisu bili suprotni imperativnim propisima. Drugim rečima dozvoljeno je i društveno dopušteno prodavati i razmenjivati stvari u državnoj svojini, ali samo pod uslovima propisanim zakonom. Takođe se žalbom ističe da je prvostepeni sud trebalo da utvrdi činjenicu da li je drugotuženi u posedu spornoga stana kako bi se isti mogao iseliti iz stana. Ni ovu činjenicu po nalaženju Apelacionog suda nije bilo potrebno posebno raspravljati kada se prema ugovoru o zakupu stana od 16.9.1999.godine može pretpostaviti da je drugotuženi u posedu predmetnog stana. Najzad, žalbom se od strane prvotuženog i drugotuženog ističe da tužilac nije dokazao aktivnu legitimaciju za vođenje ovoga spora, jer nije priložio dokaze da je vlasnik predmetnog stana; što je u direktnoj suprotnosti sa stanjem spisa, iz kojih proizilazi da je tužilac dostavio ugovore po osnovu kojih je njegov pravni predhodnik stekao pravo svojine na predmetnom stanu.

Sa razloga što je našao da je činjenično stanje u ovoj parnici pravilno utvrđeno i da je na isto pravilno primenjeno materijalno pravo, kao da nije počinjena ni jedna od bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz čl. 361 st. 1 i 2 ZPP, - Okružni sud je shodno ovlašćenju čl. 375 ZPP žalbu prvotuženog i drugotuženog, odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom, drugom i trećem. A potvrđena je i odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u stavu četvrtom izreke ukoliko se ista odnosi na prvotuženog i drugotuženog, jer je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenio odredbe čl. 149 i 150 ZPP.

Kada je u pitanju žalba treće tuženog na rešenje o troškovima parničnog postupka, ista je osnovana jer nije bilo razloga da prvostepeni sud obavezuje trećetuženog da plati troškove parničnog postupka kada je treće- tuženi priznao zahtev tužioca i samim tim otklonio povod za dalje vođenje parničnog postupka prema njemu. Imajući u vidu navedeno, Apelacioni sud je u skladu sa ovlašćenjem čl. 387 st. 1 tač. 3 ZPP preinačio rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu četvrtom ožalbene presude i odlučio kao u stavu II ove presude.

Predsednik veća-sudija,
TAMARA UZELAC ĐUROVIĆ

LjP