APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

10.10.2011.

Gž 10283/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 10283/10
10.10.2011. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Zorice Jašarević i Vesne Matković, članova veća, u parnici tužilaca AA, AA1 i AA2 čiji je zakonski zastupnik majka AA3, čiji je punomoćnik AB advokat, protiv tužene "BB" čiji je punomoćnik BA advokat, radi naknade štete, odlučujući o žalbi tužilaca izjavljenoj protiv međupresude Opštinskog suda u Sokobanji P-96/06 od 27.11.2009.godine, nakon rasprave održane dana 10.10.2011.godine u prisustvu punomoćnika tužilaca i punomoćnika tužene, doneo je istoga dana

P R E S U D U

UKIDA SE međupresuda Opštinskog suda u Sokobanji P-96/06 od 27.11.2009.godine.

UTVRĐUJE SE da postoji osnov tužbenog zahteva za naknadu štete.

O b r a z l o ž e nj e

Međupresudom Opštinskog suda u Sokobanji P-96/06 od 27.11.2009.godine, odbijen je tužbeni zahtev tužilaca AA, AA1 i AA2 kojim su tražili da se tužena "BB" obaveže da tužiocima naknadi štetu usled smrti pokojnog PP koji je ubijen dana _.2005.godine kao pacijent tužene.

Protiv navedene međupresude, tužioci su blagovremeno izjavili žalbu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane međupresude, u smislu člana 372 ZPP-a, drugostepeni sud je našao da je žalba osnovana.

U provedenom postupku učinjena je bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 1 ZPP-a u vezi sa članom 335 stav 1 istog zakona, na koju se osnovano ukazuje izjavljenom žalbom.

Odredbom člana 335 stav 1 ZPP propisano je da ako je tuženi osporio i osnov tužbenog zahteva i iznos tužbenog zahteva, a u pogledu osnova stvar je sazrela za donošenje odluke, sud može iz razloga celishodnosti da donese prvo presudu samo o osnovu tužbenog zahteva (međupresuda).

Međupresuda je odluka koja ima utvrđujući karakter i to karakter pozitivnog utvrđenja o postojanju pravnog osnova tužbenog zahteva. Tom presudom utvrđuje se postojanje pravnog odnosa koji je od prejudicijelnog značaja za odlučivanje o osnovanosti istaknutog tužbenog zahteva. Međupresuda se ne može doneti ako je sud zaključio da ne postoji pravni osnov tužiočevog zahteva, iako to zakonom nije izričito predviđeno, ali to nesumnjivo proizilazi iz logike stvari. Naime, ako sud utvrdi da pravni osnov tužiočevog zahteva ne postoji, onda je očigledno da tužbeni zahtev nije osnovan u celini i u takvoj situaciji sud ne može doneti međupresudu kojom bi odlučio da ne postoji pravni osnov tužbenog zahteva, već je dužan presudom tužbeni zahtev odbiti u celini.

Iz navedenih razloga, prvostepeni sud je pogrešno primenio citiranu zakonsku odredbu kada je donetom međupresudom odbio tužbeni zahtev kojim su tužioci tražili da se tužena obaveže na isplatu naknade štete zbog smrti njima bliskog lica. Zato je pobijana međupresuda morala biti ukinuta i, na osnovu člana 376 stav 1 ZPP-a, odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Međutim, drugostepeni sud nije mogao predmet ustupiti nadležnom prvostepenom sudu radi održavanja nove glavne rasprave jer bi to bilo u suprotnosti sa noveliranom odredbom člana 373 stav 3 ZPP. Zbog toga je, shodno članu 369 stav 3 istog zakona, održao raspravu i odlučio samo o osnovu tužbenog zahteva.

Prema činjeničnom stanju, utvrđenom ponovnim izvođenjem dokaza na raspravi pred drugostepenim sudom i njihovom ocenom izvršenom u smislu člana 8 ZPP-a, tužioci su supruga i sinovi pokojnog PP koji se u vreme smrti – _2005.godine nalazio na lečenju kod tužene. Smrt supruga i oca tužilaca bila je posledica krivičnog dela teška telesna povreda iz člana 53 stav 3 u vezi stava 1 KZ Republike Srbije koje je izvršio okrivljeni VV tako što je udario drvenom stolicom PP u predelu glave i naneo mu povrede moždanog tkiva i mnogostruke prelome kosti krova i baze lobanje, koje po svojoj prirodi predstavljaju tešku telesnu povredu opasnu po život, od koje je povređeni istoga dana preminuo na Neurohirurškoj klinici u Nišu. Pravnosnažnom presudom Okružnog suda u Nišu K-246/05 od 14.11.2005.godine okrivljenom VV izrečena je mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, jer je navedeno krivično delo izvršio u stanju neuračunljivosti. U vreme izvršenja tog krivičnog dela VV se takođe nalazio na lečenju kod tužene, kao dugogodišnji psihijatrijski bolesnik koji je više puta hospitalizovan u bolnici u _, a tokom 1997.-1998.godine i kod tužene. Sa prve hospitalizacije kod tužene otpušten je uz postavljenu dijagnozu hebefrenija (F20.1). Druga hospitalizacija, tokom koje se desio štetni događaj, započeta je 16.12.2004.godine – prevođenjem VV sa prihijatrijskog odeljenja bolnice u _, zbog pogoršanog psihičkog stanja u smislu ispoljavanja psihomotornog nemira, doživljaja akustičnih halucinatornih fenomena, izmenjenog mišljenja sa idejama proganjanja i disocijalnog ponašanja. Prilikom prijema na odeljenje intenzivnog psihijatrijskog tretmana tužene, a i kasnije, evidentirano je da se radi o psihičkom pogoršanju (recidivu) u okviru postavljene dijagnoze bolesti – hronične šizofrene psihoze hebefrene forme. To oboljenje je teža forma šizofrenih psioza, trajne je prirode i karakteriše se prisustvom halucinatornih fenomena akustičkog porekla, neodgovornim i nepredvidivim ponašanjem, narušenim mišljenjem sa izmenama u njemu u smislu pojave straha, nepoverljivosti, sumnjičavosti i proganjanja od okoline, kao i impulsivnim postupcima – intenzivnim motornim reakcijama na beznačajne povode ili bez povoda. Kod VV je postojalo psihičko oboljenje težeg stepena – rascep ličnosti (dvojna ličnost) i za njega je, kao i za sve druge bolesnike od te bolesi, karakteristično da živi u dva “sveta” - svom svetu i svetu realnosti, pri čemu je prelaz iz jednog u drugi “svet”, nepredvidljiv i često ga nije moguće uočiti. Ponašanje takvih bolesnika je nepredvidivo i oni su opasni po okolinu. Na odeljenju intenzivnog psihijatrijskog tretmana tužene VV je boravio do 27.12.2004.godine. U tom periodu, primenom intenzivne madikamentozne terapije postignuto je početno poboljšanje pa je njegovo lečenje nastavljeno na odeljeu poluintenzivnog psihijatrijskog tretmana tužene. Prilikom prevođenja sa jednog na drugo odeljenje konstatovano je nestabilno psihičko stanje pacijenta sa psihotičnom simptomatologijom manjeg stepena izraženosti (halucinatorni fenomeni i ideje proganjanja od okoline, uz nepoverljivost i sumnjičavost, ali kontrolisano ponašanje), zbog čega je nastavljeno sa započetom psihijatrijskom terapijom i hnaložen njegov nadzor i praćenje. Sve do 04.01.2005.godine VV je bio neupadljivog ponašanja. Tada dolazi do pogoršanja njegovog psihičkog stanja sa pojavom straha, napetosti, blažeg psihomotornog nemira, intenziviranja akustičnih halucinatornih fenomena i nekritičnosti u izjavama. Zbog toga je naložen njegov pojačani nadzor, što je podrazumevalo učestaliji obilazak pacijenta i njegovo nadgledanje, ali ne i neprekidnu kontrolu ili fiksaciju (vezivanje). Izvršena je i promena terapije tako što je pacijent preveden na terapiju inekcijama. Na odeljenju poluintenzivnog tretmana tužene tada je bilo smešteno 70 pacijenata obolelih od različitih hroničnih duševnih bolesti koje su se nalazile u fazi poboljšanja (remisije). Uočeno poboljšanje bolesti VV bio je opravdani razlog za premeštaj sa odeljenja intenzivnog psihijatrijskog tretmana na odeljenje poluintenzivnog psihijatrijskog tretmana, a njegovo dalje zadržavanje na istom odeljenju i nakon pogoršanja psihičkog stanja bila je isključivo odluka i procena lekara i činjenice da se i na tom odeljenju mogla nesmetano sprovoditi ranije propisana terapija ili izvršiti promena iste. Uočeno pogoršanje bolesti u vidu lakše psihimotorne uznemirenosti nije zahtevalo izolaciju VV, niti tužena raspolaže prostorijom koja je podobna za izolaciju pacijenata, niti njegovu fiksaciju a izvršena je adekvatna promena i povećanje njegove terapije. U periodu nakon 04.01.2005.godine, pa sve do 09.01.2005.godine kada se desio štetni događaj, VV nije bio evidentiran u dnevnim izveštajima kao pacijent upadljivog ponašanja koji pokazuje takav stepen agresivnosti da bi mu morao biti uskraćen ulazak u prostoriju – TV salu. Štetni događaj se desio 09.01.2005.godine, u nedelju, u prepodnevnim časovima u TV sali muškog odeljenja poluintenzivnog tretmana tužene. U to vreme na tom odeljenju dežurao je jedan medicinski tehničar koji tada nije bio u istoj prostoriji, već je u drugoj prostoriji pripremao terapiju lekovima za pacijente, i jedan nekvalifikovani radnik – higijeničar.

Tuženi je ustanova – specijalna psihijatrijska bolnica čija se unutrašnja organizacija, shodno Pravilniku o unutrašnjoj organizaciji od 25.12.1997.godine sa izmenama i dopunama od 19.05.2003.godine, sastoji od medicinskog i nemedicinskog sektora. Organizacionu strukturu medicinskog sektora čini 5 centara, između ostalog i Centar intenzivnog i poluintenzivanog psihijatrijskog tretmana u čijem se sastavu nalaze jedna ambulanta i 4 odeljenja, od kojih je jedno i muško odeljenje poluintenzivnog tretmana. Pravilnikom tužene o sistematizaciji radnih mesta od 03.03.1998.godine, na muškom odeljenju poluintenzivnog tretmana predviđeno je ukupno 19 izvršilaca, od čega dva lekara (jedan načelnik odeljenja), jedna glavna medicinska sestra – tehničar, jedna viša medicinska sestra – tehničar, 9 medicinskih sestara – tehničara i 6 higijeničara. Rad tužene organizovan je celodnevno – kontinuirano, u dve smene. Kada se desio štetni događaj bila je nedelja i tada su u celoj bolnici dežurala dva lekara, a na odeljenju poluintenzivnog tretmana jedan medicinski tehničar i jedan higijeničar.

Komisija veštaka Klinike za zaštitu mentalnog zdravlja i neuropsihijatriju razvojnog doba Kliničkog centra Niš, sastavljena od tri lekara – specijalista neuropsihijatrije, u svom nalazu i mišljenju od 25.03.2007.godine navela je da je tužena vršila nadzor nad VV shodno pravilima zdravstvene službe i u okvirima svojih mogućnosti, imajući u vidu broj zaposlenih medicinskih tehničara na odeljenju u vreme kada se desio štetni događaj.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je našao da postoji osnov tužbenog zahteva za naknadu štete.

Odredbom člana 164 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima propisano je da za štetu koju prouzrokuje lice koje usled duševne bolesti ili zaostalog umnog razvoja ili kojih drugih razloga nije sposobno za rasuđivanje, odgovara onaj koji je na osnovu zakona, ili odluke nadležnog organa, ili ugovora dužan da vodi nadzor nad njim. Shodno stavu drugom iste odredbe, on se može osloboditi odgovornosti ako dokaže da je vršio nadzor na koji je obavezan ili da bi šteta nastala i pri brižljivom vršenju nadzora.

U konkretnom slučaju, tužiocima je šteta (materijalna i nematerijalna) prouzrokovana smrću njihovog supruga i oca koji je preminuo od posledica teške telesne povrede koju mu je naneo štetnik VV, pacijent tužene bolnice, za vreme dok su se obojica nalazili na psihijatrijskom lečenju. Štetnik VV je lice obolelo od duševne bolesti i zato, u smislu člana 159 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima, ne odgovara za štetu koju je prouzrokovao tužiocima. Usled postojanja duševnog oboljenja štetnik VV je u vreme izvršenja krivičnog dela teška telesna povreda bio neuračunljiv i zato mu je pravnosnažnom presudom donetom u krivičnom postupku izrečena mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi. U vreme nastanka štete, štetnik se nalazio na lečenju kod tužene koja, shodno citiranoj zakonskoj odredbi odgovara umesto njega, a odgovornosti se može osloboditi u dva slučaja: ako dokaže da je vršila nadzor na koji je obavezna, ili ako dokaže da bi šteta nastala i pri brižljivom vršenju nadzora.

Štetnik VV je dugogodišnji psihijatrijski bolesnik od šizofrene psihoze hebefrene forme, teškog duševnog oboljenja od kojeg je više puta lečen, između ostalog jednom i kod tužene bolnice. Karakteristike ovog oboljenja su prisustvo akustičnih halucinatornih fenomena, narušeno mišljenje sa izmenama u njemu u smislu pojave straha, nepoverljivosti, sumnjičavosti i proganjanja od okoline. Sve ove simptome imao je i štetnik VV kada je, po drugi put, hospitalizovan u tuženoj bolnici. Po prijemu i tokom lečenja tužena je primenjivala terapiju koja je po vrsti i obimu bila adekvatna aktuelnom zdravstvenom stanju pacijenta. Primenjena intenzivna terapija je u izvesnoj meri poboljšala psihičko stanje pacijenta VV, zbog čega je izvršen njegov premeštaj sa odeljenja intenzivnog psihijatrijskog tretmana na odeljenje poluintenzivnog psihijatrijskog tretmana. U tom domenu tužena je postupala onako kako je trebalo, primenjujući terapiju odgovarajuću za vrstu oboljenja i trenutno zdravstveno stanje pacijenta a, po nalaženju ovoga suda, nije bilo propusta tužene ni kada je odlučeno da se ovaj pacijent premesti sa jednog na drugo odeljenje. U tom smislu i drugostepeni sud prihvata nalaz veštaka – specijalista neuropshijatrije i njihovo mišljenje da je VV mogao biti premešten na odeljenje poluintenzivnog psihijatrisjkog tretmana, jer za smeštaj na određena odeljenja tužene bolnice nije merodavna vrsta duševnog oboljenja, a kod njega su uz to uočena i izvesna poboljšanja psihičkog stanja. Za ovaj sud prihvatljiv je nalaz i mišljenje veštaka da je i nakon određenog pogoršanja zdravstvenog stanja pacijent VV mogao biti zadržan na istom odeljenju, jer se to pogoršanje manifestovalo kroz lakšu psihomotornu uznemirenost, zbog čega je izvršena određena izmena terapije koja se nesmetano mogla sprovoditi na istom odeljenju uz pojačan nadzor. Zato, i po nalaženju ovoga suda, sada pokojni otac i suprug tužilaca i štetnik VV mogli su se u vreme štetnog događaja nalaziti na istom odeljenju tužene bolnice, pa u tom smislu ne postoje propusti u radu tužene.

Međutim, duševno oboljenje od kojeg je oboleo štetnik VV karakteriše neodgovorno i nepredvidivo ponašanje, praćeno impulsivnim postupcima – intenzivnim motornim reakcijama na beznačajne povode ili bez povoda. Po mišljenju veštaka kod VV postoji sindrom dvojne ličnosti (rascep ličnosti), i zbog toga on: “živi u dva sveta” - realnom i svom svetu a prelaz iz jednog u drugi “svet” je nepredvidljiv i često ga nije moguće uočiti. Zbog toga je, u situaciji kada je 04.01.2005.godine uočeno pogoršanje njegovog psihičkog stanja obeleženo pojavom straha, napetosti, psihomotornog nemira, jačanjem halucinatornih akustičnih fenomena i nekritičnosti u izjavama, naložen pojačani nadzor. Takva vrsta nadzora ne podrazumeva fiksaciju pacijenta (niti je to moguće tokom 24 časa neprekidno), niti izolaciju, a tužena bolnica inače i ne raspolaže prostorijom koja je odgovarajuća za to, ali obavezuje osoblje tužene bolnice na učestalije obilaženje pacijenta, njegovo praćenje i nadgledanje. U ovom slučaju, drugostepeni sud nalazi da mera pojačanog nadzora VV nije pravilno i brižljivo sprovođena. Ne može se prihvatiti mišljenje veštaka da je nadzor adekvatno vršen ako se uzme u obzir da pacijent u prethodnih nekoliko dana, pa ni ujutro onoga dana kada se desio štetni događaj, nije pokazivao znakove agresivnosti ili upadljivog ponašanja. Ovo stoga što je upravo nepredvidivost i impulsivnost njegovog ponašanja do koje može doći i bez ikakvog povoda ili uz sasvim beznačajnog povoda (u krivičnim spisima postoji izjava dežurnog medicinskog tehničara da je iz priče ostalih pacijenata koji su se u vreme štetnog događaja zatekli u istoj prostoriji sa štetnikom VV i sada pokojnim PP saznao kako je VV udario stolicom PP zato što mu ovaj nije dao cigaru ili mu smetao pri gledanju televizije), nalagala povećanu pažnju osoblja zaposlenog kod tužene za vreme dok se VV nalazio u istoj prostoriji sa drugim pacijentima i imao priliku da upotrebi predmet (u ovom slučaju stolicu) kojim je moguće naneti smrtonosne povrede. U vreme štetnog događaja u TV sali nije bilo medicinskog tehničara, ali nisu postojale smetnje da za vreme njegove odsutnosti zbog potreba posla, u toj prostoriji bude prisutan higijeničar koji je, iako nije kompetentan za pružanje medicinske pomoći, mogao fizički sprečiti nastanak štetnog događaja. Pozivanje tuženog na nedovoljan broj radnika ne može biti razlog zbog kojeg bi se mogao osloboditi od odgovornosti za štetu u ovom slučaju.

Tužioci su lica kojima, u smislu člana 201 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima, pripada pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti njima bliskog lica-supruga i oca. Tužilja AA3, shodno članu 193 stav 1 tog zakona, ima pravo i na naknadu materijalne štete na ime uobičajenih troškova sahrane pokojnog supruga u koje spadaju i troškovi uobičajenih pomena (sedmodnevnog, četrdesetodnevnog, šestomesečnog i godišnjeg), a maloletni tužilac AA2 i na naknadu materijalne štete za izgubljeno izdržavanje, u smislu člana 194 istog zakona.

Sa svega navedenog, drugostepeni sud je na osnovu člana 369 stav 3 ZPP, nakon ukidanja prvostepene međupresude, primenom navedenih odredbi Zakona o obligacionim odnosima, odlučio samo o osnovu tužbenog zahteva tako što je utvrdio da postoji osnov tužbenog zahteva tužialca za naknadu štete i odlučio kao stavu drugom izreke (član 335 stav 1 ZPP-a).

Predsednik veća-sudija,
Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka
upravitelj pisarnice
Svetlana Antić