APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

3.03.2011.

Gž 1013/11

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 1013/11
Dana 03.03.2011. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Margite Stefanović, predsednika veća, Vesne Mitrović i Milanke Vukčević, članova veća, u parnici tužioca AA, koga zastupa punomoćnik AB, advokat, protiv tužene BB, koju zastupa punomoćnik BA, advokat, radi naknade štete, vrednost predmeta spora 7.067,02 evra u dinarskoj protivvrednosti, odlučujući o žalbama parničnih stranaka izjavljenim protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P.902/05 od 14.12.2007.godine i žalbi tužioca izjavljenoj protiv dopunske presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 72838/2010 od 23.09.2010.godine, u nejavnoj sednici veća održanoj dana 03.03.2011.godine doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana žalba tužioca i POTVRĐUJE presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P.902/05 od 14.12.2007. godine u stavu drugom izreke.

Ista presuda se u stavu prvom i stavu trećem izreke PREINAČUJE tako što se:

a) ODBIJA, kao neosnovan, tužbeni zahtev kojim je tužilac AA tražio da se obaveže tužena BB, da tužiocu, na ime naknade štete, isplati iznos od 3.133,02 evra sa domicilnom kamatom počev od 15.05.2007.godine pa do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti, sve u roku od 15 dana;

b) OBAVEZUJE tužilac AA da tužilji BB, na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 69.975,00 dinara, u roku od 15 dana po prijemu presude.

ODBIJA SE, kao neosnovana, žalba tužioca i POTVRĐUJE dopunska presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P.72838/2010 od 23.09.2010.godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P.902/05 od 14.12.2007. godine, stavom prvim izreke, delimično se usvaja tužbeni zahtev tužioca AA pa se obavezuje tužena BB da tužiocu na ime naknade štete isplati iznos od 3.133,02 eura sa domicilnom kamatom počev od 15.05.2007.godine pa do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti u roku od 15 dana. Stavom drugim izreke deo tužbenog zahteva koji predstavlja razliku između traženih 7.067,02 eura i dosuđenih 3.133,02 eura u dinarskoj protivvrednosti sa domicilnom kamatom počev od 15.05.2007.godine, odbija se kao neosnovan. Stavom trećim izreke odlučeno je da svaka strana snosi svoje troškove postupka.

Dopunskom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P.72838/2010 od 23.09.2010.godine, stavom prvim izreke, odbija se tužbeni zahtev tužioca AA u delu u kom se tužena BB obavezuje da isplati iznos od 1.701,24 EUR u dinarskoj protivvrednosti po kursu NBS važećem na dan isplate, sa kamatom u visini eskontne stope koju utvrđuje Evropska centralna banka, sve u dinarskoj protivvrednosti po kursu NBS važećem na dan isplate, počev od 16.05.2007.godine, pa do konačne isplate, u roku od osam dana od dana prijema pismenog otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, kao neosnovan. Stavom drugim izreke odbija se predlog tužioca za donošenje dopunskog rešenja o troškovima.

Protiv navedene presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu obe parnične stranke su blagovremeno izjavile žalbe, i to tužilja, pobijajući istu u stavu prvom i stavu trećem izreke, a tužilac, pobijajući istu u stavu drugom i stavu trećem izreke, oboje iz svih zakonskih razloga zbog kojih se presuda može pobijati. Protiv navedene dopunske presude od 23.09.2010.godine tužilac je blagovremeno izjavio žalbu, pobijajući istu u celini, iz svih zakonskih razloga zbog kojih se presuda može pobijati.

Tužena je podnela odgovor na žalbu tužioca izjavljenu protiv dopunske presude.

Apelacioni sud je ispitao pobijane presude u granicama ovlašćenja iz člana 372. Zakona o parničnom postupku, pa je ocenio da žalbe tužioca nisu osnovane, a da je žalba tužene osnovana.

U postupku donošenja pobijanih presuda nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 1, 2, 5, 7. i 9. Zakona o parničnom postupku, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti. Pobijane presude nemaju nedostataka zbog kojih se ne mogu ispitati, pa nisu zahvaćene bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz tačke 12. navedenog člana i stava, na koje se u žalbama posebno ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju stan aa je stečen u vreme trajanja bračne zajednice parničnih stranaka, njihovim zajedničkim sredstvima, pa je u parnici Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 2035/89 zaključeno sudsko poravnanje kojim je utvrđeno suvlasništvo tužioca AA na navedenom stanu sa 1/3 idealnih delova nepokretnosti. Tužena BB je obavezana da na ime naknade za deo od 1/3 tužiocu AA isplati iznos od 7.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, što je ona i učinila na dan zaključenog sudskog poravnanja. Parnične stranke nikada nisu zajedno živele u navedenom stanu, pošto se tužilja u isti uselila posle razvoda braka (brak između parničnih stranaka je trajao od 22.08.1981.godine do 10.09.1987. godine, a faktički je prestao septembra meseca 1986. godine). U periodu od 01.09.1993.godine do 01.07.2002.godine, tužena je bila u isključivoj državini stana, a tužilac nije tražio od tužene da mu preda ključ od stana, niti je učestvovao u režijskim troškovima za stan. Takođe u spornom periodu tužilac nije plaćao zakupninu za drugi stan, već je od 1987.godine, kada se vratio iz _, do 1989.godine živeo u Zrenjaninu, u porodičnoj stambenoj zgradi, a od 1989.godine, pa nadalje živi u Novom Sadu u stanu na kome je suvlasnik zajedno sa svojom sadašnjom suprugom, a što proizlazi iz iskaza tužioca prilikom izvođenja dokaza saslušanjem parničnih stranaka. Nalazom i mišljenjem veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđena je visina 1/3 zakupnine za nenamešteni sporni stan, a za period od 01.09.1993.godine do 01.07.2002.godine, u iznosu od 3.133,02 evra na dan 15.05.2007.godine, uzimajući u obzir da su se cene zakupnine menjale u spornom periodu. Prema visini zakupnine za sporni stan u istom periodu, računajući visinu zakupnine od 200 evra 1/3 vrednosti te zakupnine na dan 15.05.2007.godine iznosi 7.067,02 evra.

Na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo zaključujući da tužilac ima pravo na isplatu 1/3 vrednosti zakupnine za pomenuti stan, a u visini od 3.133,02 evra u dinarskoj protivvrednosti sa domicilnom kamatom počev od 15.05.2007.godine. Naime, u konkretnom slučaju se ne mogu primeniti odredbe Zakona o obligacionim odnosima kojima se propisuju pravila o naknadi štete, jer je u prvostepenom postupku utvrđeno da tužilac nije pretrpeo štetu zbog nemogućnosti korišćenja svog suvlasničkog udela u navedenom stanu, pošto nije bio prinuđen da plaća zakupninu za drugi stan. U slučaju kada se stvar nalazi u susvojini, a jedan suvlasnik je isključivi držalac stvari, pravo na naknadu drugog suvlasnika za korišćenje ove stvari se ocenjuje primenom pravila o sticanju bez osnova. U tom smislu, kada suvlasnici ne zahtevaju deobu niti uređenje načina korišćenja, isključivi držalac ne poziva drugog suvlasnika na sudržavinu, drugi suvlasnik se pasivno ponaša, a u zastarnom roku od 10 godina podnosi tužbu po osnovu sticanja bez osnova zahtevajući plaćanje naknade u visini zakupnine prema mesnim prilikama, suvlasnik koji ne upotrebljava stvar nema pravo na naknadu za korišćenje ako ponašanje suvlasnika-držaoca nije protivpravno. Ukoliko bi se suvlasniku koji nije u državini stvari priznalo pravo na naknadu za korišćenje te stvari, to bi bilo u suprotnosti sa pravnom prirodom suvlasništva, odredbama Zakona o obligacionim odnosima koji u članovima 210 – 219. ne priznaje ovu naknadu suvlasniku, a bilo bi suprotno i načelu savesnosti i poštenja. Tačno je da suvlasnik ima pravo da stvar drži i da se njome koristi sa ostalim suvlasnicima u skladu sa udelima, ne vređajući prava ostalih, kako je propisano članom 14. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Pošto je suvlasnik vlasnik svake čestice na stvari, on može zajedno sa drugim suvlasnikom koristiti stvar, s tim što se svojim ovlašćenjem upotrebe može, ali ne mora koristiti. U pasivnom ponašanju suvlasnika koji se ne nalazi u državini stvari manifestuje se volja da se stvar ne koristi, pa samim tim pravo upotrebe prema potrebama, prelazi na drugog suvlasnika, koji se u državini stvari već nalazi. Kako suvlasnik, kao i vlasnik, ima potpunu slobodu korišćenja ili nekorišćenja stvari, suvlasnik držalac, bez obzira što je suvlasništvo pravna zajednica, ne bi bio u obavezi da poziva drugog suvlasnika na korišćenje i da mu aktivno nudi sudržavinu, u situaciji kada to drugi suvlasnik ne traži. S obzirom na suštinu ovlašćenja upotrebe kod suvlasništva i slobodnu volju u korišćenju ili nekorišćenju stvari kod zajedničke sudržavine, dok se sporazum ne postigne ili se sudski ne odluči o načinu korišćenja ili deobi stvari, suvlasnik držalac, na osnovu člana 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, nije dužan da naknadi vrednost koristi koju je imao od upotrebe, jer privremeni eventualni prelaz koristi ima svoj osnov u pravnoj prirodi suvlasništva. S druge strane, suvlasnik koji se ne nalazi u državini stvari ne može zahtevati naknadu za korišćenje ni po osnovu člana 219. Zakona o obligacionim odnosima, zato što drugi suvlasnik ne koristi tuđu stvar već svoju, a navedena zakonska odredba uređuje odnos između dva vlasnika, odnosno vlasnika i trećeg lica koje ima manje pravo svojine. Osnov za plaćanje naknade ne predstavlja ni član 14. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, jer se u navedenoj zakonskoj odredbi ne propisuje obaveza naknade za korišćenje stvari na kojoj postoji suvlasništvo, a koja se nalazi u isključivoj državini jednog suvlasnika. Pored navedenog, svako subjektivno pravo mora da se ostvaruje savesno, što u najširem smislu zabranjuje protivrečno ponašanje i zahteva moralnost u pravnim odnosima, iskreno i lojalno ponašanje i obzir prema interesima druge strane. Zato je nemoralno kod držaoca, pasivnim ponašanjem i nezainteresovanošću, stvoriti privid odricanja od upotrebe stvari i posle više godina, a u okviru opšteg zastarnog roka od 10 godina, zahtevati naknadu za korišćenje i ostvariti dobit na koju niko od suvlasnika ne računa dok su međusobni odnosi dobri.

U konkretnom slučaju tužena je, kao suvlasnik stana u ulici Stojana Aralice 8 sa udelom od 2/3 bila isključivi držalac istog, a tužilac je suvlasnik ovog stana sa 1/3 idealnog dela. Isplatom vrednosti suvlasničkog udela tužiocu na dan 01.07.2002.godine tužena je postala jedini i isključivi vlasnik ovog stana. Tužilac od dana useljenja tužene u ovaj stan nije tražio od tužene da mu preda ključeve od stana, radi stupanja u sudržavinu stana, niti je učestvovao u režijskim troškovima za stan. Takođe, tužilac nije plaćao zakupninu u spornom periodu za drugi stan, jer je u tom periodu stanovao prvo u porodičnoj stambenoj zgradi u __, koja je bila u susvojini njegove majke i brata, a zatim u stanu u Novom Sadu, na kome ima susvojinu sa svojom sadašnjom suprugom. Pri tome, tužena nije bila dužna da tužioca pozove da koristi sporni stan, odnosno da stupi u sudržavinu ovog stana tako što bi mu predala ključ od ulaznih vrata stana, pa zbog svega što je već navedeno nije dužna da tužiocu isplati trećinu vrednosti zakupnine za ovaj stan u spornom periodu, koji nesumnjivo nije ni izdavala. Zato je žalba tužioca morala biti odbijena, a pobijana presuda potvrđena u stavu drugom izreke, a žalba tužene je morala biti usvojena i pobijana presuda preinačena u stavu prvom izreke.

Prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo donoseći dopunsku presudu, a za istu je dao dovoljno razloga koje prihvata i Apelacioni sud. Pravilno je prvostepeni sud zaključio da tužilac nema pravo na isplatu obračunate kamate na iznos od 7.067,02 evra za sporni period, s obzirom da je tužena pobijanom presudom od 14.2.2007.godine bila obavezana da na dosuđeni iznos plati kamatu od 15.5.2007.godine, jer bi na taj način tužena bila obavezana da isplati dva puta kamatu na dosuđeni iznos. Zato je žalba tužioca morala biti odbijena, a pobijana dopunska presuda potvrđena u stavu prvom izreke.

Na pravilnost pobijane dopunske presude ne utiču navodi žalbe kojima se ukazuje na protivrečnost obrazloženja pobijane dopunske presude i presude od 14.12.2007.godine, pogotovo zato što je ta navedena presuda preinačena, a tužbeni zahtev tužioca odbijen, kao neosnovan.

Tužena je u sporu uspela, a troškove postupka je tražila i preko svog punomoćnika opredelila na ročištu na kome je zaključena glavna rasprava. Zato je tužilac dužan da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka, u smislu članova 149. i 150. Zakona o parničnom postupku. Troškovi se odnose na zastupanje tužene od strane advokata na 5 održanih ročišta po 7.650,00 dinara, na zastupanje na 3 neodržana ročišta po 3.825,00 dinara, na sastav 3 podneska po 6.750,00 dinara, što ukupno iznosi 69.975,00 dinara. Tužilac u sporu nije uspeo, dopunskom presudom je odbijen njegov tužbeni zahtev, pa je pravilna odluka o troškovima postupka iz dopunske presude od 23.09.2010.godine. Zbog toga je pobijana presuda od 14.12.2007.godine preinačena u stavu trećem izreke, a dopunska presuda 23.09.2010.godine potvrđena u stavu drugom izreke.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci presude, a na osnovu člana 380. stav 1. tačka 4, člana 375. i člana 387. stav 1. tačka 3. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija
Margita Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić