APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

7.12.2011.

Gž 1011/11

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 1011/11
07.12.2011. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Dobrile Strajina, predsednika veća, Sanje Lekić i Vesne Mitrović, članova veća, u parnici tužilje AA, čiji je punomoćnik AB, advokat, protiv tuženog "BB", radi naknade nematerijalne štete, vrednost spora 2.700.000,00 dinara, odlučujući o žalbama tužilje i tuženog izjavljenim protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu 11.P.br. 35544/10 od 07.09.2010. godine, u sednici veća održanoj 07.12.2011. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJAJU SE kao neosnovane žalbe tužilje i tuženog i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu 11.P.br. 35544/10 od 07.09.2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Pobijanom presudom delimično je usvojen zahtev tužilje i obavezan je tuženi da tužilji isplati na ime naknade nematerijalne štete i to: na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 360.000,00 dinara, na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 180.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha iznos od 150.000,00 dinara i na ime duševnih bolova zbog naruženosti iznos od 84.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 07.09.2010. godine do konačne isplate ( stav prvi izreke ). Odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj na ime naknade nematerijalne štete isplati i to: iznos od 440.000,00 dinara na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, preko dosuđenog iznosa od 360.000,00 dinara do traženog iznosa od 800.000,00 dinara; iznos od 520.000,00 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova, preko dosuđenog iznosa od 180.000,00 dinara do traženog iznosa od 700.000,00 dinara; iznos od 450.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha, preko dosuđenog iznosa od 150.000,00 dinara do traženog iznosa od 600.000,00 dinara i iznos od 516.000,00 dinara na ime duševnih bolova zbog naruženosti, preko dosuđenog iznosa od 84.000,00 dinara do traženog iznosa od 600.000,00 dinara ( stav drugi izreke ). Obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove postupka u iznosu od 233.575,00 dinara ( stav treći izreke ).

Protiv prvostepene presude tužilja i tuženi su blagovremeno izjavili žalbe iz svih zakonom propisanih razloga, i to tužilja protiv odluke iz stava drugog i trećeg izreke, a tuženi protiv odluke iz stava prvog i trećeg izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 372. ZPP, Apelacioni sud je našao da žalbe nisu osnovane.

Prema razlozima prvostepene presude, 07.11.2007. godine, oko 9,45 časova, dogodila se saobraćajna nesreća u Bulevaru Kralja Alesandra kod kućnog broja 181, u kojoj su učestvovali tužilja i osiguranik tuženog i u kojoj nesreći je tužilja zadobila tešku telesnu povredu. Do saobraćajne nezgode je došlo tako što je vozač automobila "_" registarskog broja BG – _, BB, krećući se unazad oborio tužilju koja se u tom trenutku nalazila na kolovozu van obeleženog pešačkog prelaza. Usled zadobijene povrede ( nagnječenje mozga okcipitalno, registrovani prelomi svoda lobanje frontoparijetalno ) tužilja je trpela bolove jakog intenziteta u trajanju od par sati, nakon toga su usledili bolovi srednjeg intenziteta koji su trajali 20 dana, zatim bolove slabog intenziteta uz povremene bolove srednjeg intenziteta koji su trajali 60 dana. Kao posledica štetnog događaja kod tužilje postoji i naruženost slabog stepena koja se ogleda u deficijentnoj komunikaciji, koja izaziva kod drugih osoba osećaj žaljenja i neprijatnosti, a kod tužilje neprijatnost, izbegavanje komunikacije. Tužilja prilikom povređivanja nije imala primarni strah obzirom da je bila bez svesti, ali je sa dolaskom svesti trpela sekundarni strah jakog intenziteta u trajanju od 72 sata, te sekundarni strah srednjeg intenziteta u trajanju od tri meseca, nakon toga strah slabog intenziteta u trajanju od tri meseca. Takođe, kao posledice zadobijene povrede mozga, kod tužilje postoje teški poremećaji zbog kojih ima izrazito redukovane mogućnosti fluentnog govora, otežano razumevanje, praćenje i učestvovanje u složenijim komunikacijama, uz transkortikalnu motornu afaziju, smetnje govora, usporenost misaonog toka, pada intelektualnih sposobnosti, emocionalna labilnost i pad životnih dinamizama, zbog čega kod tužilje postoji umanjenje opšte životne aktivnosti od 40% trajno i sa ortopedske i sa neuropsihijatrijske strane. Vozač automobila BB je zbog navedene saobraćajne nesreće oglašen krivim pravnosnažnom presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu K.br. 815/08 od 04.12.2008. godine. Vozilo kojim je upravljao vozač BB na dan štetnog događaja bilo je osigurano kod tuženog od auto-odgovornosti po polisi broj 4945010 sa rokom važenja od 08.12.2006. godine do 08.12.2007. godine.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je zaključio prvostepeni sud da je tuženi dužan da tužilji naknadi štetu i da je doprinos nastanku štete tužilje 40% (obzirom da se ista u trenutku nastanka štete nalazila na kolovozu, van obeleženog pešačkog prelaza), dok je doprinos osiguranika tuženog 60%, te da je tuženi srazmerno doprinosu svog osiguranika nastanku štete obavezan da tužilji naknadi štetu koju je pretrpela; a pošto ovaj sud kao drugostepeni u svemu prihvata kao dovoljne i jasne sve razloge koje je za svoju odluku dao prvostepeni sud, a koji nisu dovedeni u sumnju ni žalbenim navodima parničnih stranaka, to nalazi da je pravilna odluka prvostepenog suda kojom je obavezao tuženog da tužilji na ime naknade nematerijalne štete isplati i to na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 360.000,00 dinara, na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 180.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha iznos od 150.000,00 dinara i na ime duševnih bolova zbog naruženosti iznos od 84.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 07.09.2010. godine do konačne isplate; pri tom je pravilno odluka o tome zasnovana na odredbama iz člana 192., 200., 277., 940. i 941. Zakona o obligacionim odnosima i člana 224. ZPP.

Takođe je pravilno prvostepeni sud zaključio da je neosnovan zahtev tužilje da joj tuženi plati na ime naknade nematerijalne štete i iznos od 440.000,00 dinara na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, preko dosuđenog iznosa od 360.000,00 dinara do traženog iznosa od 800.000,00 dinara, iznos od 520.000,00 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova, preko dosuđenog iznosa od 180.000,00 dinarado traženog iznosa od 700.000,00 dinara, iznos od 450.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha, preko dosuđenog iznosa od 150.000,00 dinara do traženog iznosa od 600.000,00 dinara i iznos od 516.000,00 dinara na ime duševnih bolova zbog naruženosti, preko dosuđenog iznosa od 84.000,00 dinara do traženog iznosa od 600.000,00 dinara - pri čemu je prvostepeni sud u skladu sa odredbom člana 200. i 192. st. 1. ZOO dao jasne i potpune razloge kojima je objasnio zbog čega je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu ovih novčanih iznosa.

Sa razloga što je našao da je činjenično stanje u ovoj pravnoj stvari pravilno utvrđeno i da je na isto pravilno primenjeno materijalno pravo, kao i da nije počinjena nijedna od bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. i 2. ZPP, - Apelacioni sud je shodno ovlašćenju iz člana 375. ZPP žalbe tužioca i tuženog odbio kao neosnovane i potvrdio prvostepenu presudu, sa kojih razloga je odlučio kao u izreci ove drugostepene odluke.

Neosnovano se u žalbi tuženog ističe da pobijana presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, jer pobijana odluka sadrži potpune, jasne i neprotivurečene razloge o svim važnim činjenicama, tako da se zakonitost i pravilnost presude sa sigurnošću mogu ispitati, pa ne stoje navodi žalbe o navodno počinjenoj bitnoj povredi parničnog postuka iz čl. 361. st.2 tačka 12. Zakona o parničnom postupku.

Neosnovani su žalbeni navodi tužilje da su dosuđeni iznosi prenisko odmereni, odnosno navodi žalbe tuženog da su dosuđeni iznosi previsoko odmereni, jer je prvostepeni sud u skladu sa odredbom člana 224. ZPP, a na osnovu svih okolnosti konkretnog slučaja, pri tome ceneći doprinos tužilje u nastanku štete, pravilno primenjujući odredbu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima tužilji dosudio iznose koje je odmerio kao pravičnu naknadu i satisfakciju za štetu koju je pretrpela, pri tome vodeći računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ova naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom; a naročito što sud prilikom odmeravanja visine naknade nije vezan za Uredbu o naknadi štete na licima ( Sl.glasnik br. 34/2010 od 21.05.2010. godine ) na koju se tuženi u žalbi poziva.

Takođe su neosnovani žalbeni navodi tužilje i tuženog kojima se ukazuje da prvostepeni sud nije pravilno cenio doprinos tužilje, odnosno osiguranika tuženog u nastanku štete. Navodi su neosnovani jer je prvostepeni sud kod utvrđenog činjeničnog stanja, te načina na koji je došlo do saobraćajne nezgode, pravilno našao da je doprinos osiguranika tuženog 60%, obzirom da se kretao unazad, ne vodeći računa o tome da li takvo kretanje može izvesti bez opasnosti po ostale učesnike u saobraćaju, te njegove obaveze kao vozača da predvidi pešaka na kolovozu, kao i činjenica da je pravnosnažno osuđen zbog navedene saobraćajne nesreće; dok sa druge strane pravilno je utvrđen i doprinos tužilje od 40%, koja se u vreme štetnog događaja nalazila na kolovozu van obeleženog pešačkog prelaza, takođe ne vodeći računa o tome da li tim postupkom ugrožava bezbednost saobraćaja, odnosno ne vodeći računa o udaljenosti i brzini kretanja vozila koje joj se približavalo ( te se ne može raditi o doprinosu tužilje od 10%, kako se to neosnovano u žalbi tužilje navodi, a neosnovan je i navod tuženog da sud nije uzeo u obzir činjenicu da je tužilja prelazila ulicu van pešačkog prelaza ).

Ovaj sud je imao u vidu sve žalbene navode tužilje i tuženog, ali je našao da se istima ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost ožalbene presude; a što se tiče navoda žalilaca da sud nije cenio nalaz i mišljenje veštaka saobraćajne struke, odnosno da je učinio relativno bitnu povredu odredaba parničnog postupka jer je delimično prihvatio navedeni nalaz, - isti su neosnovani, jer je prvostepeni sud u obrazloženju svoje odluke dao jasne razloge, zbog čega nije u potpunosti prihvatio nalaz i mišljenje veštaka saobraćajne struke VV.

Proveravajući pravilnost odluke o troškovima parničnog postupka sadržane u rešenju iz stava trećeg prvostepene presude, ovaj sud je našao da je odluka o troškovima parničnog postupka pravilna, jer je na pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio odredbe iz čl. 149, 150 i 159 ZPP.

PREDSEDNIK VEĆA - SUDIJA
Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić