Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English

ПРАВО НА ПРАВИЧНО СУЂЕЊЕ

(чл. 3, став 1. Устава Републике Србије)

Свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

ПРАВО НА ЈЕДНАКУ ЗАШТИТУ И НА ПРАВНО СРЕДСТВО

(члан 36 Устава Републике Србије).

Јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.

Свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке суда којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.

НЕЗАВИСНОСТ СУДСКЕ ВЛАСТИ

Према Уставу Републике Србије судије су самостални и независни у свом раду. Владавина права која је основна претпоставка Устава и која почива на неотуђивим људским правима се, између осталог, остварује и независном судском влашћу.

Судске одлуке се доносе у име народа, обавезне су за све и не могу бити предмет вансудске контроле. Судску одлуку може преиспитивати само надлежни суд, у законом прописаном поступку (члан 145 Устава РС)

Судија не може бити позван на одговорност за изражено мишљење или гласање приликом доношења судске одлуке, осим ако се ради о кривичном делу кршења закона од стране судије. Судија не може бити лишен слободе у поступку покренутом због кривичног дела учињеног у обављању судијске функције без одобрења Високог савета судства (члан 15. Устава РС).

ЈАВНОСТ РАДА

Рсправљање пред судом је јавно и може се ограничити само у складу са Уставом (члан 142, став 3. Устава РС).

ЗБОРНОСТ У СУЂЕЊУ

У суђењу учествују судије и судије поротници, на начин утврђен законом. Законом се може прописати да у одређеним судовима и у одређеним стварима суде само судије. Суд суди у већу, а законом се може предвидети да у одређеним стварима суди судија појединац (члан 142, ставови 4, 5 и 6. Устава РС).

СТАЛНОСТ СУДИЈСКЕ ФУНКЦИЈЕ

Судијска функција је стална. Изузетно, лице које се први пут бира за судију бира се на три године (члан 146. Устава РС).

ИЗБОР СУДИЈА

Народна скупштина, на предлог Високог савета судства, бира за судију лице које се први пут бира на судијску функцију. Мандат судији који је први пут изабран на судијску функцију траје три године. Високи савет судства, у складу са законом, бира судије за трајно обављање судијске функције, у истом или другом суду. Високи савет судства одлучује и о избору судија који су на сталној судијској функцији у други или виши суд (члан 147 Устава РС).

ПРЕСТАНАК СУДИЈСКЕ ФУНКЦИЈЕ

Судији престаје судијска функција на његов захтев, наступањем законом прописаних услова или разрешењем из законом предвиђених разлога, као и ако буде изабран на сталну функцију (члан 148, став 1. Устава РС).

НЕПРЕМЕСТИВОСТ СУДИЈЕ

Судија има право да врши судијску функцију у суду за који је изабран и само уз своју сагласност може бити премештен или упућен у други суд. У случају укидања суда или претежног дела надлежности суда за који је изабран, судија изузетно може без своје сагласности бити трајно премештен или упућен у други суд, у складу са законом (члан 150, став 2 Устава РС).

НЕСПОЈИВОСТ СУДИЈСКЕ ФУНКЦИЈЕ

Забрањено је политичко деловање судија. Законом се уређује које су друге функције, послови или приватни интереси неспојиви са судијском функцијом (чл. 152. Устава Републике Србије).

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)