Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
12.12.2019.

Кж1 По2 5/19

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Одељење за ратне злочине
Кж1 По2 5/19
12.12.2019. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Одељење за ратне злочине, у већу састављеном од судија: Омера Хаџиомеровића, председника већа, др Миодрага Мајића, Наде Хаџи Перић, Растка Поповића и Александра Вујичића, чланова већа, уз учешће вишег саветника Росанде Џевердановић Савковић, као записничара, у кривичном поступку против окр. АА и др., због кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СРЈ у вези члана 22 КЗ СРЈ, одлучујући о жалбама, Тужиоца за ратне злочине и бранилаца окр. АА1, адв. АБ и адв. АБ1, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду, Одељење за ратне злочине К.По2 бр.10/13 од 01.04.2019. године, у седници већа одржаној дана 12.12.2019. године, већином гласова је донео,


П Р Е С У Д У

  ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе, Тужиоца за ратне злочине и бранилаца окр. Рајка Козлије, адв. АБ и адв. АБ1, а пресуда Вишег суда у Београду, Одељење за ратне злочине К.По2 бр.10/13 од 01.04.2019. године, ПОТВРЂУЈЕ.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду, Одељење за ратне злочине К.По2 бр.10/13 од 01.04.2019. године, окр. АА1 оглашен је кривим због извршења кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 у вези члана 22 КЗ СРЈ, те је, применом наведених законских прописа и одредби чланова 5, 33, 38 и 41 КЗ СРЈ, осуђен на казну затвора у трајању од 15 година, па је, на основу члана 261, члана 262 и члана 264 ЗКП, обавезан окривљени да суду, на име паушала, плати износ од 20.000,00 динара, у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења, као и да плати трошкове овог кривичног поступка, чија ће висина бити одређена накнадно посебним решењем, а на основу члана 258 став 4 ЗКП, оштећени су упућени на парницу, ради остваривања имовинско-правног захтева. Истом пресудом, на основу члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП, окр. АА ослобођен је од оптужбе да је, као саизвршилац, извршио кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 у вези члана 22 КЗ СРЈ, те је, на основу члана 265 ЗКП, окривљени ослобођен плаћања трошкова кривичног поступка и паушала и исти падају на терет буџетских средстава суда.

Против напред наведене пресуде, благовремено су жалбе изјавили:

-Тужилац за ратне злочине, због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 2 ЗКП у вези члана 437 тачка 1 ЗКП, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања из члана 440 ЗКП у вези члана 437 тачка 3 ЗКП и због одлуке о кривичној санкцији из члана 441 став 1 ЗКП у вези члана 437 став 4 ЗКП, са предлогом да другостепени суд, сходно члану 455 став 1 тачка 3 ЗКП, преиначи првостепену пресуду К.По2 бр.10/13 од 01.04.2019. године, тако што ће и првооптуженог АА огласити кривим и осудити на казну затвора у трајању од 20 година, а другооптуженог АА1 осудити на казну затвора у трајању од 20 година или да укине наведену пресуду Вишег суда у Београду – Одељења за ратне злочине и предмет врати на поновно суђење,

-браниоци окр. АА1, адв. АБ и окр. АБ1, из свих законских разлога, са предлогом да Апелациони суд у Београду побијану пресуду преиначи у корист окривљеног и ослободи га оптужбе или да побијану пресуду укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење.

Бранилац окр. АА и окр. АА1, адв. АБ1, бранилац окр. АА, адв. АБ2 и бранилац окр. АА адв. АБ3, поднели су одговор на жалбу Тужиоца за ратне злочине.

Тужилац за ратне злочине је, у поднеску Ктж.бр.08/19 од 27.09.2019. године, предложио да се жалба бранилаца окр. АА1 одбије као неоснована.

Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине, одржао је седницу већа, у смислу одредбе члана 447 ЗКП, у присуству заменика Тужиоца за ратне злочине Миољуба Виторовића, окр. АА1 и његових бранилаца адв. АБ и АБ1, те окр. АА и његовог браниоца адв. АБ3, на којој је размотрио списе предмета, па је, након разматрања навода и предлога из жалби, а имајући у виду и одговоре бранилаца окривљених АА и АА1, на жалбу Тужиоца за ратне злочине и мишљење Тужиоца за ратне злочине, као и објашњења навода из жалби, које су дали заменик Тужиоца за ратне злочине и браниоци окривљених, а након што је првостепену пресуду испитао у оквиру основа, дела и правца побијања, који су истакнути у жалбама, сходно одредби члана 451 ста 1 ЗКП, нашао:

-жалбе су неосноване.


РАЗЛОЗИ ЗА ОДБИЈАЊЕ ЖАЛБИ, БРАНИЛАЦА ОКР. РАЈКА АА1 и ТУЖИОЦА ЗА РАТНЕ ЗЛОЧУНЕ, ТЕ ПОТВРЂИВАЊЕ ПРВОСТЕПЕНЕ ПРЕСУДЕ У ОСУЂУЈУЋЕМ ДЕЛУ

Првостепеном пресудом, окр. АА1 оглашен је кривим због извршења кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 у вези члана 22 КЗ СРЈ, који део првостепене пресуде се побија изјављеном жалбом бранилаца окр. АА1, због повреде кривичног закона, из члана 439 став 1 тачка 1 ЗКП, тако што се истиче да понашање АА1, описано у диспозитиву оптужнице и пресуде, не представља кривично дело, будући да недостаје опис психичког стања и део описа психичког стања учиниоца према извршеном кривичном делу, односно није описана урачунљивост окривљеног.

Међутим, према оцени Апелационог суда у Београду, Одељење за ратне злочине, изнети жалбени наводи бранилаца окр. АА1 су неосновани, односно истима се не доводи у питање правилност примене кривичног закона од стране првостепеног суда, у погледу постојања елемената општег појма кривичног дела.

Наиме, у конкретном случају примењен је Кривични закон СРЈ, као закон који је најблажи за учиниоца у смислу члана 5 став 2 КЗ. Одредбом члана 8 наведеног закона, било јепрописано да је кривично дело друштвено опасно дело које је законом одређено као кривично дело и чија су обележја одређена законом. Кривична одговорност (прописана чланом 11 тог закона), у чији појам су улазиле урачунљивост и виност, није била прописана као елемент кривичног дела, већ се утврђивала током кривичног поступка.

С обзиром на изнето, опис дела за које је окривљени оглашен кривим, без обзира на то што у њему није описана урачунљивост окривљеног, представаља кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 у вези члана 22 КЗ СРЈ, јер према оцени Апелационог суда у Београду, Одељење за ратне злочине, садржи сва законом прописано обележја тог кривичног дела.

Наиме, у изреци првостепене пресуде је наведено да је окр. АА1, као припадник Војске Југославије, кршећи правила међународног права, прописана одредбама члана 3 став 1 тачка 1а Женевске конвенције о заштити грађанских лица за време рата од 12.08.1949. године (IV Женевске конвенције) и одедбама члана 4 тачка 1 и 2а Допунског протокола уз Женевске конвенције од 12.08.1949. године о заштити жртава међународних сукоба (Протокол 2), ушао у село Трње, са њему тада потчињеним војницима, којима је наређивао, и са њима заједно вршио убиства и телесно повређивање лица албанске националности, који нису припадали ниједној од оружаних формација у сукобу и нису учествовали у војним операцијама, супротно наведеном правилима хуманитарног права.

Телесно повређивање ОО

Жалбом бранилаца окр. АА1, побија се првостепена пресуда у погледу утврђеног чињеничног стања, које се односи телесно повређивање ОО, од стране окр. АА1, тако што се оспоравају оцене исказа сведока оштећеног ОО1, самог оштећеног ОО, и сведока СС2, СС1 и СС3, као и закључци првостепеног суда о чињеницама које се доказују њиховим исказима.

Међутим, према оцени Апелационог суда у Београду, Одељења за ратне злочине, правилно је поступио првостепени суд када је прихватио исказ сведока оштећеног ОО, у погледу оног што је непосредно опазио пре него што је телесно повређен, као и исказе сведока СС2, СС1 и СС3, у погледу понашања и радњи окр. АА1. Наиме, и према оцени већа овог суда, њихови искази се међусобно преплићу, надовезују и допуњују, чинећи на тај начин јединствену и логичну целину предметног догађаја.

Браниоци окр. АА1, у жалби указују на разлике и нелогичности у исказима оштећеног ОО и сведока СС2, СС1 и СС3, у погледу околности које се односе на раздаљину са које је на оштећеног ОО пуцано, те околности да ли је критичном приликом оштећени ОО нешто имао у рукама или не. Међутим, према оцени већа овог суда разлике у исказима наведених сведока и оштећеног, у погледу раздаљине са које је пуцано у оштећеног, која се креће од 40 до 100 метара, не представља одлучну чињенцу, којом би се дискредитовали искази сведока СС2, СС1 и СС3 који су изјавили да је окр. АА1, при самом уласку групе војника у село, пуцао у човека на кога су прво наишли. Сам сведок оштећени ОО је у свом исказу навео да је његова кућа прва на коју се наилази када се у село долази са брда, да је био изван своје куће намеравајући да нахрани и пусти краве, те да је тада погођен једним метком с леђа, при чему је и сведок СС3 у свом исказу навео да је водник АА1 пуцао у човека који је изашао из куће и био му окренут леђима. Разлике у исказима ових сведока, које се односе на раздаљину са које је пуцано критичном приликом на оштећеног ОО, као и да ли је исти том приликом нешто имао у рукама или не, на шта се инсистира у жалби бранилаца окр. АА1, представљају резултат протека времена и учествовања у једном стресном искуству као што је ратно догађање у којем је оштећени ОО телесно повређен, па се тиме не може ни очекивати да се сведоци на идентичан начин сете и опишу све појединости акта насиља којем су присуствовали.

Такође, на правилност утврђеног чињеничног стања, у погледу телесног повређивања оштећеног ОО, не утичу ни жалбени наводи бранилаца окр. АА1, да је сведок СС2 у свом исказу навео да су наишли на неког човека кога је убио АА1, док је чињеница да је ОО жив, односно није убијен. Ово из разлога што је сведок СС2 у свом исказу навео да је тај човек погођен у тело али да му није прилазио да проверида ли је убијен или рањен, а закључак о томе да је мртав донео је на основу тога што је видео да је пао у моменту када је чуо пуцањ, како је то навео и сведок СС3 у свом исказу.

При томе, сведок оштећени ОО је навео да је од стране сеоских власти у Трњу, био проглашен мртвим, јер су мислили да је том приликом убијен, а накнадно је морао да прибавља документацију ради исправке наведене чињенице.

Браниоци окр. АА1, у изјављеној жалби указују на измену исказа сведока оштећеног ОО1, који је током истраге тврдио да је видео да су пуцали и ранили једног сељака ОО, док је на главном претресу навео да он лично није видео када су пуцали на ОО. Међутим, оваква измена у исказу сведока оштећеног ОО1, а с обзиром на напред наведене исказе сведока оштећеног ОО и сведока СС2, СС1 и СС3, не утиче на правилност утврђења првостепеног суда да је окр. АА1 критичном приликом телесно повредио оштећеног ОО. Наиме, део исказа сведока оштећеног ОО1, да је ујутру дана 25.03.1999. године, са балкона своје куће видео да се на брду испред налазе полицијске и војне снаге, да су почели да долазе према селу, да су чули пуцањ, да је знао да је у близини кућа ОО, поклапа са исказима сведока ОО и исказима напред наведених сведока.

Браниоци окр. АА1, у изјављеној жалби наводе да не постоји ниједан релевантни доказ који недвосмислено повезује АА1 са рањавањем ОО, те да првостепени суд посеже за посредним доказом, исказом сведока СС7, који је изјавио да се група војника, коју је предводио АА1, с обзиром на реон који је требало да поседне, кретала по средини села.

Према оцени већа Апелационог суда у Београду, Одељења за ратне злочине, првостепени суд је наведени део исказа сведока СС7, правилно ценио у склопу са исказима сведока оштећеног ОО, сведока оштећеног ОО1, те сведока СС2, СС1 и СС3, налазећи да су сви ови искази међусобно сагласни у односу на околности под којима је повређен сведок оштећени ОО, који је очигледно прва жртва критичног догађаја и несумњиво је повређен при самом уласку групе војника у село. У прилог оваквом закључку првостепеног суда иде и исказ сведока оштећеног ОО да се његова кућа налази у средини села и да је прва када се наилази са брда, што је у сагласности са делом исказа сведока СС7 да се група војника коју је предводио АА1, с обзиром на реон који је требало да поседне, кретала по средини села, чиме се, према налажењу већа овог суда, поткрепљују искази наведених сведока оштећених и сведока, те комплетира слика критичног догађаја и учешће окр. АА1 у истом.


Лишење живота албанских цивила
у дворишту куће НН1

Побијајући првостепену пресуду због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, у жалби бранилаца окр. АА1, истиче се да током поступка није на правилан начин утврђена чињеница смрти оштећених, односно времена смрти, начина смрти и механизма настанка повреда, с обзиром на то да ни за једно од оштећених лица, обухваћених изреком пресуде, не постоји документација која указује на узрок смрти, а документација која је прибављена од стране Хашког трибунала се не односе на лица обухваћена изреком пресуде.

Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине, налази да се изнетим жалбеним наводима бранилаца окр. АА1, не доводи у сумњу потпуност и правилност утврђеног чињеничног стања од стране првостепеног суда у погледу чињеница које се односе на време, место и начин лишења живота лица наведених у делу изреке првостепене пресуде који се односи на окр. АА1.

Наиме, време, место и начин лишења живота оштећених лица, чији посмртни остаци нису пронађени, утврђено је на основу исказа сведока оштећеног НН, који је преживео критични догађај, као и на основу исказа сведока оштећеног ОО1, који је, критичног дана, у дворишту НН1, видео тела тих лица. Наиме, свих 15 лица наведених у изреци првостепене пресуде, која су лишена живота 25.03.1999. године, у селу Трње, у дворишту НН1, који је ујак преживелог сведока оштећеног НН и стриц сведока оштећеног ОО1, су у родбинским односима са овим сведоцима.

При томе, увидом у извештај Комисије за нестала лица Владе Републике Србије број 021-00-16/2018-01 од 20.03.2018. године, утврђено је да су, према расположивој документацији те Комисије, дана 25.03.1999. године, у селу Трње, Општина Сува Река, нестала лица, и то: НН2 од оца _, рођена _. године, која се води под редним бројем 496, НН3 од оца НН1, рођен _. године, који се води под редним бројем 497, _ од оца _, рођен _. године, који се води под редним бројем 467, _ од оца _, рођен _. године, који се води под редним бројем 480, _ од оца _, рођена _. године, која се води под редним бројем 479, _ од оца_, рођена _. године, која се води под редним бројем 492, _ од оца _, рођена дана _. године, која се води под редним бројем 463, _ од оца НН3, _. године, који се води под редним бројем 491, _ од оца _, рођена _. године, која се води под редним бројем 486, _ од оца _, рођен _. године, који се води под редним бројем 466, _ од оца _, рођен 07.10.1968. године, који се води под редним бројем 468, _ од оца _, рођен 02.01.1997. године, који се води под редним бројем 254, _ од оца _, рођен _. године, који се води под редним бројем 253, _ од оца _ рођена _. године, која се води под редним бројем 250 и _ од оца _ рођен _. године, који се води под редним бројем 474.

Иначе, за доказивање да је нека особа убијена, није неопходан доказ да је пронађено тело те особе, већ се закључак да је жртва лишена живота може извести из укупних доказа изведених током кривичног поступка, у конкретном случају исказа сведока оштећеног НН и сведока оштећеног ОО1, посматраних у склопу са исказима других сведока, и то СС1, СС4, СС3 и СС2, који су описивали овај критични догађај.

Жалбом бранилаца окр. АА1, побија се потпуност и правилност утврђеног чињеничног стања, које се односи на догађај у дворишту НН1, где је окривљени наредио тројици присутних војника из своје групе да пуцају у цивиле којима је претходно наређено да седну у дворишту, по којој наредби су они поступали и заједно са окр. АА1 пуцали у цивиле из непосредне близине из аутоматског оружја, којом приликом је лишено живота 15 цивила албанске националности и један телесно повређен. Браниоци у изјављеној жалби истичу да је суд, на доста конфузан начин, објаснио како је дошао до закључка да је АА1 извршио овај злочин Истичу да је првостепени суд исправно констатовао да НН, као очевидац овог догађаја, није препознао АА1 као извршиоца злочина али га је ипак огласио кривим и за тај догађај, позивајући се на исказе СС1, СС4, СС2 и СС3, иако постоје многа неслагања у њиховим исказима и сумња у њихову кредибилност.

Сведока оштећени НН се изјашњавао о околностима под којима су лишени живота цивили у дворишту НН1 а он телесно повређен. Сведоци СС1, СС4 и СС2, који су се критичном приликом налазили у дворишту када су цивили албанске националности лишени живота, описали су радње окр. АА1, а сведок СС3 се изјаснио о дешавањима у предметном дворишту до момента када је са групом војника изашао из истог. Према оцени Апелационог суда у Београду, Одељења за ратне злочине, првостепени суд је упоредном анализом исказа ових сведока правило дошао до комплетне слике критичног догађаја и правилно утврдио учешћа окр. АА1 у том догађају.

Наиме, околност је да оштећени НН, по протеку више од 14 година од догађаја до дана када је први пут испитан, није могао да препозна окр. АА1 као извршиоца предметног кривичног дела је сасвим животна и логична, како је то правилно закључио првостепени суд. Ово због тога што га није познавао од раније, као ни припаднике Позадинског батаљона који су критичном приликом били у дворишту. Није их видео ни пре ни после критичног догађаја. Сам догађај је за њега био изузетно стресан, био је уплашен не само за сопствени живот већ и за живот најужих чланова своје породице, супруге, унука, снаје и других блиских рођака, са којима је седео у дворишту док су испред њих стајала униформисана лица са пушкама.

Међутим, када се изврши садржинска и упоредна анализа исказа сведока оштећеног НН, са исказима сведока СС1, СС4, СС2 и СС3, долази се до несумњивог закључка да сви испитани сведоци сведоче о дешавањима управо у дворишту куће НН1.

Наиме, оштећени НН, посведочио је да су критичном приликом са њим у дворишту, између осталих, били и његова снаја и унук старости 22 месеца, као и женске особе од 18 и 22 године. Сведоци СС1, СС4 и СС2, говоре о присуству жене, која је у рукама држала бебу од око годину дана, као и о девојци за коју сведок СС1 наводи да је са њом разговарао, а сведок СС4 да се сећа да је била девојка са којом је комуницирао један војник, док је сведок СС3 навео да је била девојка за коју мисли да је била студент. Потом, у свом сведочењу оштећени НН наводи да је критичном приликом, док су се налазили у дворишту, један од присутних униформисаних лица удаљио НН3 и нешто му рекао, а касније када се вратио на место НН3 му је рекао да му је тражио 1.000 марака. Сведоци СС4 и СС2, у својим исказима наводе да је издвојен један човек из реда цивила и да му је тражен новац, за који је рекао да га нема, након чега је враћен на место са кога је одведен. Сведок оштећени НН, описује да је на цивиле пуцано по наредби, тако што је неко ко се налазио иза њега са његове десне стране рекао “Пуцај”, а тројица која су била испред њих, са аутоматским наоружањем у рукама, су одмах почели да пуцају према њима. Сведок СС4, као и сведок СС2, у својим исказима су навели да је наређење да се пуца издао АА1, који је и сам пуцао том приликом, како то сагласно у својим исказима наводе сведоци СС1 и СС2. Оакви искази су у сагласности са исказом сведока СС3, који је навео да је водник АА1 у дворишту међу присутним војницима изабрао њих 5-6, којима је рекао да остану у дворишту, а он тј. сведок и остали војници изашли су из дворишта, које је било ограђено високом оградом тако да се није видело шта се у дворишту дешава, али су одмах по изласку из дворишта чули рафал. Околност одабира, од стране АА1, који војници ће остати у дворишту, а који двориште напустити, поклапа се и са исказом сведока СС2.

Имајући у виду напред наведене исказе преживелог сведока оштећеног и сведока, према оцени Апелационог суда у Београду, Одељења за ратне злочине, у конкретном случају ради се о исказима који су довољно јасни, међусобно проверљиви и у битном сагласни, чиме се кредибилитет сведока СС1, СС4, СС2 и СС3, у који се, жалбом бранилаца окр. АА1, изражава сумња, не доводи у питање, те у том смислу несумњиво указују на окр. АА1 као лице које је критичном приликом, у дворишту куће НН1, наредио да се пуца у цивиле и сам пуцајући на исте.

Према оцени Апелационог суда у Београду, Одељење за ратне злочине, у конкретном случају првостепени суд је, изведеним доказима, несумњиво утврдио чињенице, које су међусобно довољно чврсто и логички повезане, и у том смислу чине комплетну слику критичног догађаја и са сигурношћу упућују на једини могући закључак да је управо окр. АА1 извршио кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 у вези члана 22 КЗ СРЈ.

Испитујући, по жалбама бранилаца окр. АА1 и Тужиоца за ратне злочине, првостепену пресуду у делу одлуке о кривичној санкцији Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине, налази да су исте неосноване.

Према оцени овог суда, првостепени суд је, одлучујући о кривичној санкцији, имао у виду све околности из члана 41 КЗ СРЈ, које су од утицаја на одлуку о кривичној санкцији, па је тако од олакшавајућих околности на страни окр. АА1 ценио чињеницу да је исти породичан човек, ожењен, отац једног малолетног детета, да раније није осуђиван, нити се против њега води други кривични поступак, да је предметно кривично дело извршио у време када је имао 23 године живота, приликом чега је ценио и протек времена од извршења кривичног дела, те чињеницу да је окривљени запослен и својим радом као командир Првог одељења за обуку стрелаца у војсци РС остварује средства за своје издржавање и издржавање чланова своје породице, а његове материјалне прилике су такве да са породицом живи у изнајмљеном стану и не поседује непокретну имовину. Са друге стране, правилно је првостепени суд нашао да, и поред олакшавајућих околности на страни окр. АА1, предузете кривично-правне радње окривљеног, као и последице које се огледају у смрти великог броја лица, међу којима и жена и деце, само се са казном затвора у трајању од 15 година може постићи сврха кажњавања у циљу остварења специјалне и генералне превенције.

И према оцени Апелационог суда у Београду, Одељење за ратне злочине, овако изречена кривична санкција је адекватна тежини извршеног кривичног дела, степену кривичне одговорности окривљеног и иста је нужна и довољна да се у оквиру опште сврхе изрицања кривичних санкција оствари сврха кажњавања. Стога, супротни жалбени наводи Тужиоца за ратне злочине, да је суд дао превелики значај олакшавајућим околностима и да ће се, код овако утврђеног чињеничног стања, само максималном казном затвора постићи сврха кажњавања, били су без утицаја на правилност одлуке првостепеног суда о кривичној санкцији, те је жалба бранилаца окр. АА1 и у овом делу, у којем се наводи да окр. АА1 није крив и да му не треба бити изречена кривична санкција, оцењена као неоснована.


Лишење живота НН1

Жалбом Тужиоца за ратне злочине, побија се првостепена пресуда у делу, којим су изостављени из изреке пресуде наводи оптужнице Тужилаштва за ратне злочине, да је оптужени АА1 лишио живота НН1. Према ставу тужиоца, искази сведока СС1 и СС4 су сагласни, да и поред разлике у њиховим исказима у погледу оружја из ког је пуцао оптужени АА1 и тога шта је тачно рекао, обојица тврде да је оптужени лишио живота НН1, те да првостепени суд проблематизује место где је НН1 лишен живота, па се у том смислу оспоравају чињенични закључци првостепеног суда.

Међутим, према оцени Апелационог суда у Београду, Одељење за ратне злочине, првостепени суд је правилно нашао да није доказано да је окр. АА1 лишио живота НН1, односно да је утврђено да НН1 није лишен живота на начин као што је то у диспозитиву оптужнице Тужилаштва за ратне злочине описано.

Наиме, у оптужници је наведено да је оптужени АА1, након телесног повређивања ОО, дошао до дворишта СС, у коме се налазило више објеката, и наредио војницима из своје групе да све те објекте претресу и да у двориште изведу сво становништво које се у кућама затекне. Када су цивили изведени у двориште, наредио је припадницима своје групе, војницима СС1 и СС4, да виде да ли има још некога у једном од објеката. Након што су њих двојица извршили наређење, претражили кућу и саопштили му да нема никога, окривљени је сам извршио претрес куће и у њој пронашао оштећеног СС старости 72 године, кога је извео у двориште и наредио СС4 да пуца у оштећеног. Када је овај то одбио, гурнуо је оштећеног испред себе у двориште друге куће и из ватреног оружај пуцао у оштећеног СС и на тај начин га убио, након чега је рекао “ево како се убија”.

Сведок оштећени НН, који је преживео догађај из дворишта куће НН1, у свом исказу је описао околности под којима је лишен живота његов ујак НН1, па је тако навео да је, у моменту када су они по наредби војника сви седели у дворишту, један од војника одвојио НН1 и одвео га у другу кућу удаљену 5-6 метара, а да је затим из правца те куће зачуо пуцањ. Из куће су они изашли, али да НН1 није изашао за њима. Када је све завршено, у вечерњим часовима, он је са Исметом ушао у кућу и НН1 је затекао да лежи мртав. Навео је да не зна чиме је НН1 убијен јер је то било у кући.

Са друге стране, сведоци СС1 и СС4, на чије исказе се Тужилац за ратне злочине позива у изјављеној жалби, на сасвим другачији начин описују догађај у којем, према њиховим тврдњама, окр. АА1 лишава живота старијег човека. Сведок СС1 наводи да је АА1 њему и још једном војнику, чијег се имена не сећа, наредио, по изласку цивила из куће, да уђу у кућу и провере да неко није остао у кући. Њих двојица су по уласку у кућу у соби затекли старијег човека, између 65-70 година, који је чучао иза врата, али нису хтели да га дирају и да га изводе. По изласку из куће АА1 су рекли да у кући нема никога више, али им он није поверовао, већ је ушао у кућу и тог човека извео напоље. Питао их је шта је ово, а они су му рекли да га нису видели. Након гога је АА1, удаљивши се од човека два и по метра, њима рекавши “ево овако се убија” и иза леђа том човеку пуцао у главу. Сведок СС4 је у свом исказу навео да су он и још један војник ушли у кућу где су пронашли старијег човека, али да су по изласку из куће рекли да нема никога. Међутим старешина им није поверовао, ушао је у кућу и извео тог старијег човека и убио га рафалом из полуаутоматске пушке.

Имајући у виду исказе сведока СС1 и СС4, те када се исти упореде са исказом сведока оштећеног НН, према оцени Апелационог суда у Београду, Одељење за ратне злочине, нетачни су и неосновани жалбени наводи јавног тужиоца да обојица сведока, СС1 и СС4, тврде да је оптужени АА1 лишио живота управо НН1, на начин како му је то оптужницом стављено на терет.

Наиме, сведок оштећени НН, коме је сада покојни НН1 био ујак, тврди да је НН1 убијен у кући, где је и затекао његово тело са НН4, што се потврђује и исказом сведока ОО1, који је навео да му је НН4 рекао да је НН1 убијен унутар куће. Дакле, из исказа ових сведока произлази да је НН1 убијен у кући, а не у дворишту након што је изведен из куће, како то наводе у својим исказима сведоци СС1 и СС4.

При томе, сведок СС2 је описао догађај у којем је окр. АА1 из пушке пуцао у старијег човека, који је пронађен у једној кући, рекавши “то се овако ради”, али је објаснио да је то било у другом дворишту од онога у којем је убијено више цивила. И из исказа сведока СС4 се може закључити да и овај сведок просторно раздваја догађај у којем проналазе у кући старијег човека, којег изван куће старешина убија, од догађаја у дворишту у којем је убијено више цивила.

Из исказа наведених сведока првостепени суд је извео правила закључак да се искази сведока СС1 и СС4 не односе на убиство НН1, већ на други догађај који није био предмет оптужења.

С обзиром на изнето, према оцени Апелационог суда у Београду, Одељење за ратне злочине, анализа доказа, који се односе на околност лишења живота НН1 од стране окр. АА1, указује да искази сведока СС1 и СС4, на којима Тужилаштво за ратне злочине заснива своју тврдњу да је окр. АА1 лишио живота НН1, не представљају јасне и прецизне доказе, који би несумњиво упућивали на закључак који сугерише тужилац, јер искази напред наведених сведока не испуњавају критеријум јасности и прецизности у погледу времена и простора, да је окр. АА1 лишио живота управо НН1, нарочито што је опис догађаја који износе сведоци различит од описа који даје оштећени, преживели очевидац, НН, коме је НН1 ујак.

Имајући у виду изнето, првостепени суд је правилно поступио када је, у односу на окр. АА1 изоставио радњу лишења живота НН1, јер се није могло на поуздан начин утврдити да је окривљени лишио живота управо НН1.


РАЗЛОЗИ ЗА ОДБИЈАЊЕ ЖАЛБЕ ТУЖИОЦА ЗА РАТНЕ ЗЛОЧИНЕ,
ТЕ ПОТВРЂИВАЊЕ ПРВОСТЕПЕНЕ ПРЕСУДЕ У ОСЛОБАЂАЈУЋЕМ ДЕЛУ


Првостепеном пресудом окр. АА, на основу одредбе члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП, ослобођен је од оптужбе да је извршио кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 у вези члана 22 КЗ СРЈ. Тужилац за ратне злочине је изјавио жалбу против првостепене пресуде у наведеном делу због битне повреде одредаба кривичног поступка, тако што истиче да су у побијаној пресуди потпуно нејасни разлози о чињеницама које су предмет доказивања, као и да суд, у наведеном делу, одлучне чињенице, које су предмет доказивања, није утврдио, односно поједине одлучне чињенице је погрешно утврдио.

Међутим, према оцени Апелационог суда у Београду, Одељење за ратне злочине, првостепени суд је правилно поступио када је окр. АА, применом одредбе члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП, ослободио од оптужбе да је извршио кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 у вези члана 22 КЗ СРЈ, с обзиром да изведеним доказима, током овог кривичног поступка, није несумњио утврђено да је окривљени учинио кривично дело за које је оптужен. До оваквог закључка парвостепени суд је дошао правилном оценом изведених доказа, цењених како појединачно, тако и у њиховој међусобној повезаности и у склопу одбране окривљеног, дајући за своје чињеничне и правне закључке довољне, јасне и аргументоване разлоге, које као правилне прихвата и овај суд.

Наиме, оптужницом Тужилаштва за ратне злочине, окр. АА стављено је на терет да је као командант Позадинског батаљона 549. моторизоване бригаде Приштинског корпуса Војске Југославије, дана 25.03.1999. године, у раним јутарњим сатима, непосредно пре почетка оружаног напада на село Трње, након доласка са војском и њему потчињенимстарешинама на брдо изнад села Трње, окупио своје потчињене старешине, међу којима је био и окр. АА1 и издао им наређење показујући руком на село Трње, “да не сме бити преживелих”, што је према издатом наређењу значило убијање цивила – становника села. Тужилаштво за ратне злочине, своју тврдњу да је окр. АА издао напред наведену наредбу, базира на исказу сведока СС2, па како је то једини непосредни доказ који потврђује наводе оптужнице, према налажењу већа овог суда, исти захтева суштинску, детаљну и упоредну анализу.

У том смислу, првостепени суд је, у образложењу своје пресуде, на страницама 107-109, изнео управо једну такву анализу исказа сведока СС2, наводећи супротности његовог исказа са исказима осталих испитаних сведока, који су дана 25.03.1999. године били на брду изнад села Трње, од којих ниједан сведок није потврдио наводе сведока СС2. С тим у вези, неосновани су жалбени наводи тужиоца да исказ сведока СС2 није у супротности са исказима СС4, СС1 и СС5, већ да су искази наведених сведока комплементарни. Наиме, сведок СС2 у свом исказу наводи да је, у тренутку када окр. АА издаје наређење, у близини било више војника, да су могли да чују његове речи “овде данас нема да остане нико жив” и да виде када он показује руком према селу. Међутим, сведок СС1 је у свом исказу навео да је по доласку на брдо АА окупио старешине, мало даље од војника, да су причали, али да он није могао да чује садржину њиховог разговора, те да он није уочио да је АА тада руком показао према селу. Сведок СС4 је такође навео да није је чуо да је окр. АА, када су се стационирали на врху брда код села Трње, издао било какву наредбу. Сведок СС5 је навео да не зна да ли је АА, док су били на брду, издао неку наредбу, да није могао ни да чује шта командант наређује старешинама, а није ни од једног војника накнадно чуо да је АА издао наредбу да у том селу нико не сме да остане жив.

Из “Заповести Приштинског корпуса” од 23.03.1999. године, потом "Анализе дејства 549. моторизоване бригаде", као и исказа сведока СС8, команданта 549. моторизоване бригаде Приштинског корпуса, затим исказа сведока СС6, командира интендантске чете Позадинског батаљона и сведока СС7, водника једне од јединица Позадинског батаљона, утврђено је да су у тачки 5.6 предметне Заповести, наведене линије блокаде, јединица које у блокади учествују, а што је, између осталог, био и Позадински батаљон, те да је једини задатак тих јединица био да спрече било какво извлачење непријатељских снага преко својих положаја, као и да блокада на линији тт357 Трње није ишла кроз само село, односно да је, у конкретном случају, блокада ишла од села Ландовице поред села Доња Србица, Црње до Суве Реке. О наведеној чињеници посведочили су сведоци СС6 и СС7, који су сагласно навели да им је задатак био да блокирају простор за извлачење непријатељских снага са главног правца дејства, на коме је борбени састав бригаде нападао из правца комуникације Призрен-Сува Река, те да су они били изнад села Трње, распоређени на ободу, у блокади, уколико неко покуша извлачење на том правцу, а положај групе, коју је водио СС6, био је лево од села Трње, док је положај јединице, коју је предводио СС7, био десно, тачно наспрам села Трње. Сведоци СС6 и СС7, навели су да су, поред њихових група, постојале још три групе, које су водили, водник АА1, водник ВВ и водник ВВ1, као и да је група окр. АА1 била две до три групе десно од сведока СС7.

Такође, и сведоци оштећени у својим исказима су се изјашњавали о локацији на којој су се налазиле њихове куће, као и куће њихових рођака, из чијих исказа је утврђено да се ради о кућама које су на самом крају села, односно на ободу села, и да када се долази са брда пролази се том улицом. Сведок СС7, говорећи о положајима које су групе војника требале да запоседну, навео је да је група у којој је вероватно био АА1, могла проћи кроз село јер није било другог начина да дођу до реона где су се сви увече појавили и где су подигли логор. Наведено, како то правилно закључује првостепени суд, указује да се и група окр. АА1 кретала у правцу заузимања положаја, који им је одређен задатком, у циљу блокаде, али да радње те групе, односно улажење у куће и истеривање цивила из истих, указују на самовољу и одступање од наредбе и задатка команде, а не о извршењу наредбе да нико у том селу не сме да остане жив, како је то у диспозитиву оптужнице наведено.

У прилог изнетом закључку првостепеног суда, који као правилан прихвата и Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине, иде и чињеница да је СС6, командир интендантске чете, критичном приликом, са групом војника, којом је командовао, запосео положај који му је одређен и није силазио у село, што су потврдили сведоци испитани током овог кривичног поступка. Сведок СС7 је навео да је са групом војника самоиницијативно напустио реон, који је по издатом задатку претходно запосео, и дошао до групе кућа јер је чуо крике и видео код реке људе који трче, као и војнике у зеленим и плавим униформама, који пуцају по људима, али није никога препознао. Повикао им је да то не раде. Сведок СС5 у свом исказу навео да је видео СС7 који је викао да не убијају цивиле. Такође је и сведок оштећена ММ у свом исказу навела, описујући критични догађај код реке, да је био један старији, њој је изгледао као вођа, који је рекао да не пуцају, да не убијају.

Из наведених доказа произлази да ни једна друга јединица, потчињена окр. АА, осим јединице окр. АА1, није учествовала у убијању цивила, а што поткрепљује закључак првостепеног суда да није доказано да је издао такву наредбу својим потчињеним старешинама.

У жалби Тужиоца за ратне злочине се наводе околности које, према ставу тужилаштва, очигледно указују да су војници поступали по наређењу окр. АА, односно да је окривљени са удаљености од неколико стотина метара, са брда где се налазио, могао чути пуцњаву и јауке и шта се догађа у селу у којем није било припадника тзв. ОВК и да Позадинском батаљону није пружан било какав отпор и да је имао радио-везу са СС7, а да и поред тога ништа није предузео да то спречи.

Према оцени Апелационог суда у Београду, Одељење за ратне злочине, није било доказа да је окр. АА, са брда на коме се налазио, могао видети и чути шта се догађа у селу, као и да је имао радио везу са СС7.

Наиме, одбрана окр. АА, да се, са места на којем се он налазио, само село није видело, осим једне или две куће, поткрепљена је исказом сведока СС7, који је објаснио да се са тог почетног положаја видела једна трећина села Трње, а не цело село, и да не може да тврди да је окр. АА могао да види да се по селу убија, као и исказом сведока СС9, да се са командног места село није ни видело. Такође, окривљени је у својој одбрани навео да се на терену све време чула пуцњава, и на мањој и на већој удаљености, али да није могао да процени да ли се пуцало на удаљености од 500 метара или километар, па је и сведок СС7 навео да није могао одма да идентификује да ли се ради о пуцњима њихових суседних група или о пуцњима акције, из праваца Суве Реке, од Посебних јединица полиције, из ког разлога је практично ушао у леви сектор села. И сведок СС10 се у свом исказу изјашњавао о томе да су се у околини водиле борбе, да се чула пуцњава и да су их надлетали авиони. При томе, неспорно је да се, у том периоду, на основу Заповести команданта 549. моторизоване бригаде за подршку снагама МУП-а и Заповести команде Приштинског корпуса, одвијала акција разбијања шиптарско-терористичких снага у ширем реону Ретимље и деблокада комуникације Сува Река-Ораховац.

Осим тога, окривљени није спорио да је једино са капетаном СС6 и командиром техничке чете СС7, својим непосредно подређеним старешинама, имао везу путем мотороле, али је иста била ометана, што је у свом исказу потврдио и сведок СС6, који иначе са својом групом војника није напуштао положај, који је био изван села, што је несумњиво утврђено изведеним доказима.

Све наведено указује на то да окр. АА није видео, нити могао видети, нити је био обавештен о дешавањима у селу, па их тиме није могао заустављати или незаустављати, на чему инсистира тужилац у жалби, као аргументацију да је окривљени управо и издао наредбу да се убијају цивили-становници села.

  Чињеница је да је сведок СС7 у свом исказу навео да је увече (25.03.) рекао куриру, који је дошао да их обиђе и да им каже где да преноће и формирају логор, да је било пуцања и жртава (када код реке види људе који трче и војнике у зеленим и плавим униформама, који пуцају по људима, али никога не препознаје).

С обзиром на све наведено, може се доћи само до закључка, који је извео првостепени суд, да у конкретном случају нема довољно доказа да је окр. АА издао наређење “да не сме бити преживелих”, што је значило убијање цивила – становника села Трње. Према оцени Апелационог суда у Београду, Одељење за ратне злочине, на исказу сведока СС2, да је од окривљеног АА чуо ову наредбу, не може се заснивати осуђујућа пресуда, јер је његов исказ недовољно прецизан и логичан, и током овог кривичног поступка непоткрепљен другим релевантним доказима, чиме је доведена у питање и његова веродостојност, а самим тим доведена у сумњу и тврдња јавног тужиоца из оптужнице, што све омогућава примену правила in dubio pro reo.

Са свих напред изнетих разлога, првостепена пресуда је и у ослобађајућем делу, у односу на окр. АА, од стране Апелационог суда у Београду, Одељења за ратне злочине, потврђена, с обзиром да се жалбеним наводима Тужиоца за ратне злочине не доводи у сумњу законитост и правилност ослобађајућег дела првостепене пресуде, па ни жалбеним наводима да је окр. АА наредио да се изврши асанација терена, тј. да се уклоне тела цивила убијених у селу Трње, што према ставу тужилаштва говори у прилог томе да је окривљени АА наредио и знао шта се догодило у селу Трње.

Наиме, за тврдњу тужилаштва да је окривљени издао наредбу “да не сме бити преживелих”, није било довољно доказа, који би, на прецизан и проверљив начин, ову тврдњу из оптужнице потврдили, при чему окр. АА оптужницом Тужилаштва за ратне злочине није ни стављено на терет да је наредио уклањање тела цивила убијених у селу Трње. Осим тога, првостепени суд је имао у виду наводе сведока припадника Позадинског батаљона, који су се изјашњавали о поновном доласку након пар дана, те да су сакупљани и одвожени лешеви, али је правилан закључак првостепеног суда да се на наведеној чињеници не може заснивати кривично-правна одговорност окр. АА, да је он наредио убијање цивила у селу Трње, посебно имајући у виду да је Позадински батаљон, по својој намени, био задужен за санацију терена на територији зоне одговорности 549. моторизоване бригаде. При томе, асанација, како је то у свом исказу објаснио сведок СС8, подразумева, не само проналазак лешева, већ прикупљање свих остатака војног материјала, неексплодираних мина, које би могле да угрозе становништво, угинуле стоке, и нормално подразумева превожење и лешева, а била је предвиђена и у документима, на основу којих је овај војни задатак, издат од команде Приштинског корпуса, извршен.

Према оцени Апелационог суда у Београду, Одељење за ратне злочине, основ за осуђујућу пресуду могу представљати само такве чињенице, које су несумњиво утврђене, те међусобно чврсто и логички повезане, тако да представљају комплетну и коначну слику критичног догађаја, и са пуном сигурношћу упућују на једини могући закључак да је управо, у конкретном случају, окр. АА, извршио кривично дело које је предмет оптужбе, те да се изведеним доказима искључи свака друга могућност, што у овој кривично-правној ствари, према оцени већа овог суда, није случај, односно не може се са потпуном сигурношћу прихватити да прикупљени докази несумњиво указују на овог окривљеног као извршиоца кривичног дела у питању, како то правилно закључује и првостепени суд, па је стога правилно поступио када је окривљеног, на основу одредбе члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП, ослободио од оптужбе.

Пошто се изјављеним жалбама, Тужиоца за ратне злочине и бранилаца окр. АА1, према оцени Апелационог суда у Београду, Одељење за ратне злочине, не доводи у сумњу правилност и законитост првостепене пресуде, то су жалбе одбијене као неосноване, те је, на основу одредбе члана 457 ЗКП, донета одлука као у изреци пресуде.

Записничар-саветник      Председник већа-судија
Росанда Џевердановић Савковић,с.р.    Омер Хаџиомеровић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)