Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
4.10.2019.

Кж-По1-Тои 4/19

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Посебно одељење
Кж-По1-Тои 4/19
04.10.2019. године
Београд

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија: Зорана Савића, председника већа, Вучка Мирчића и Мирјане Поповић, чланова већа, уз учешће вишег саветника Росанде Џевердановић Савковић и Оливере Мандић Јоксић, као записничара, у поступку за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела, према трећим лицима – власницима имовине АА и АА1, одлучујући о жалбама, пуномоћника трећег лица-власника АА1, адв. АБ и пуномоћника трећег лица-власника АА, адв. АБ1, изјављеним против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал Тои-По1 бр. 2/18 од 28.01.2019. године, након одржаног рочишта, у смислу члана 48 став 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, дана 04.10.2019. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

УВАЖАВАЈУ СЕ жалбе, пуномоћника трећег лица-власника АА1, адв. АБ и пуномоћника трећег лица-власника АА, адв. АБ1, па се ПРЕИНАЧАВА решење Вишег суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал Тои-По1 бр. 2/18 од 28.01.2019. године, тако што Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, ОДБИЈА захтев за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела, Тужилаштва за организовани криминал ОИК.С.бр.12/09 од 26.09.2016. године, прецизиран дана 11.05.2017. године, за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела, и то од трећих лица-власника имовине:

1. АА, ЈМБГ _, са пребивалиштем у _, мајке АА2, који је правноснажно осуђен пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење К-По1 бр.215/10 од 08.07.2014. године, због извршења кривичног дела злочиначко удруживање из члана 346 став 1 Кривичног законика и продуженог кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези става 1 Кривичног законика у саизвршилаштву у вези члана 33 и члана 61 став 1 и 5 Кривичног законика, и то стамбено-пословног објекта _ (подаци о одузетој имовини са њеним детаљним прецизирањем).

2. АА, од оца АА2, рођеног _, сина АА2, који је правноснажно осуђен пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење К-По1 бр.215/10 од 08.07.2014. године, због извршења кривичног дела злочиначко удруживање из члана 346 став 1 Кривичног законика и продуженог кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези става 1 Кривичног законика у саизвршилаштву у вези члана 33 и члана 61 став 1 и 5 Кривичног законика, и то путничког моторног возила марке _ (подаци о одузетој имовини са њеним детаљним прецизирањем).


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал Тои-По1 бр.2/18 од 28.01.2019. године, усвојен је захтев за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела, Тужилаштва за организовани криминал ОИК.С.бр.12/19 од 26.09.2016. године, који је последњи пут прецизиран дана 11.05.2017. године, па се од трећег лица – власника имовине, и то:

1. АА, мајке АА2, који је правноснажно осуђен пресудом Вишег суда у Београду, Посебног одељења, К.По1 бр. 215/10 од 08.07.2014. године, због извршења кривичног дела злочиначко удруживање из члана 346 став 1 КЗ и продуженог кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези става 1 Кривичног законика, у саизвршилаштву у вези члана 33 и члана 61 став 1 и 5 Кривичног законика, трајно одузима имовина, и то стамбено-пословни _ (подаци о одузетој имовини са њеним детаљним прецизирањем).

2. АА1, од оца АА2, рођеног _, сина АА2, који је правноснажно осуђен пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1 бр. 215/10 од 08.07.2014. године, због извршења кривичног дела злочиначко удруживање из члана 346 став 1 Кривичног законика и продуженог кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези става 1 Кривичног законика, у саизвршилаштву у вези члана 33 и члана 61 став 1 и 5 Кривичног законика, трајно одузима имовина, и то путничко моторно возило _ (подаци о одузетој имовини са њеним детаљним прецизирањем).

Одузетом имовином управља Дирекција за управљање одузетом имовином Републике Србије (у даљем тексту Дирекција) до правноснажног окончања поступка за трајно одузимање имовине, с тим да жалба не спречава Дирекцију да поступи на наведени начин.

Против напред наведеног решења, благовремено су жалбе изјавили:

-пуномоћник трећег лица – власника АА, адв. АБ, из свих законских разлога, са предлогом да Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, решење Вишег суда у Београду, Посебно одељење Тои-По1 бр. 2/18 од 28.01.2019. године, преиначи и одбије захтев тужилаштва за трајно одузимање имовине као неоснован;

-пуномоћник трећег лица – власника АА, адв. АБ1, из свих законских разлога, са предлогом да Апелациони суд у Београду преиначи првостепено решење и одбије захтев тужилаштва као неоснован.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, у смислу одредбе члана 48 став 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, одржао је рочиште, у присуству заменика Тужиоца за организовани криминал Велимира Голубовића, пуномоћника трећег лица – власника АА, адв. АБ1 и пуномоћника трећег лица – власника АА1, адв. АБ, а у одсуству уредно обавештених трећих лица – власника АА и АА1, те у присуству сведока АА3, па је, након читања исказа из претходног поступка, трећих лица – власника АА и АА1, и доказа изведених током првостепеног поступка, те испитивања сведока АА3, и након разматрања навода жалби, нашао:

-жалбе су основане.

Наиме, у поступку трајног одузимања имовине примењује се Закон о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, којим се уређују, између осталог, и услови одузимања имовине физичких лица, проистекле из кривичног дела, те је чланом 3 тачка 2 предвиђено да се имовином проистеклом из кривичног дела сматра имовина власника, која је у очигледној несразмери са његовим законитим приходима, а власником се, у смислу тачке 4, сматра окривљени, окривљени сарадник, оставилац, правни следбеник или треће лице, док се, на основу тачке 8, трећим лицем сматра физичко или правно лице на које је пренета имовина проистекла из кривичног дела.

Одредбом члана 38 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, којом је прописано трајно одузимање имовине, односно ставом 3 наведене законске одредбе, предвиђено је, између осталог, да захтев против трећег лица садржи и доказе да је имовина проистекла из кривичног дела пренета у циљу осујећења одузимања, те је чланом 43 предметног закона прописано, између осталог, да ако је захтев усмерен на имовину трећег лица, јавни тужилац износи доказе да је имовина пренета на треће лице без накнаде или уз накнаду која очигледно не одговара стварној вредности, у циљу осујећења одузимања.

Имајући у виду напред наведене законом прописане услове, према оцени Апелационог суда у Београду, Посебно одељење, у конркетном случају, нема несумњивих и поузданих доказа да је имовина, која је предмет захтева за трајно одузимање од трећих лица АА и АА1, у очигледној несразмери са њиховим законитим приходима, те да је та имовина проистекла из кривичног дела пренета на трећа лица, а све у циљу осујећења одузимања.

Наиме, предмет захтева за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела, Тужилаштва за организовани криминал ОИК.С.бр.12/09 од 26.09.2016. године, прецизиран дана 11.05.2017. године, у односу на АА је стамбено-пословни _ (подаци о одузетој имовини са њеним детаљним прецизирањем), чије право својине је треће лице власник имовине АА стекла на основу Уговора о купопродаји непокретности Ов.бр.3079/85 од 20.03.1985. године, овереног од стране Општинског суда у Лесковцу, поравнања П.бр.101/73 од 19.03.1974. године, сачињеног у Општинском суду у Лесковцу и решења О.бр.826/79 од 29.02.1980. године, овереног од Општинског суда у Лесковцу, те на основу решења о одобрењу за изградњу и употребу број 351-438/05-02 од 05.10.2005. године, донетог од стране Општинске управе за урбанизам, грађевинске и комунално-стамбене послове, на основу ког је АА издато одобрење за легализацију и употребу пословно – стамбеног објекта на поменутој кат. парцели.

С обзиром на услов прописан одредбом члана 3 тачка 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, у конкретном случају је неопходно у довољној мери учинити вероватним чињенице везане за несразмерност између законитих прихода и имовине трећег лица – власника АА. У том смислу, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, пошао је од чињеница утврђених из писаних доказа, и то података из Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, да у односу на АА постоји евидентирани стаж осигурања, уплаћене зараде и доприноси, те да је именована била пријављена од 1985. године до 29.11.1999. године, и да у том периоду укупно евидентирано 291.282,06 динара. С обзиром да је, у време стицања предметне имовине, неспорно постојала заједница живота трећег лица – власника АА, њеног супруга АА3, те сина АА2 и његове супруге АА4, утврђено је, према подацима званичних државних органа, да је породица ААП, у периоду од 1985. године па надаље, остварила укупне законите приходе у износу од 369.492,39 динара.

Ради потпуног утврђивања чињеничног стања, које се односи на могућност финансирања изградње предметних објеката, из законитих средстава породице ААП, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, из писаних доказа, утврдио је следеће чињенице. Наиме, из биланса успеха за предузеће “АА2”, за период 01.01.2001. године – 30.06.2001. године, произилази да је наведено предузеће, у првој половини 2001. године, пословало позитивно, а наведено предузеће је власништво АА3 – супруга трећег лица власника АА, те је из биланса стања за предузеће “АА2”, на дан 30.06.2001. године, утврђено да је на наведени дан актива предузећа “АА2” већа од пасиве. При томе, актива представља средства која неки привредни субјект поседује у одређеном тренутку, односно биланс успеха је финансијски извештај у коме се приказују приходи и расходи привредног друштва, са циљем утврђивања резултата пословања (остварене добити или губитка) у одређеном временскм периоду, те управо наведени биланс успеха и стања за предузеће “АА2” за 2001. годину, власништво АА3 – супруга трећег лица – власника АА и оца осуђеног АА2, указује да је исто имало средства и приходе.

Такође, приликом утврђивања чињенице да ли је било могуће финансирати изградњу предметних објеката из законито стечених средстава породице ААП, овај суд је, из решења Општинског суда у Лесковцу III Р.бр.4/92 од 06.01.1992. године, утврдио да је одобрена забележба права првенственог реда ради осигурања хипотеке “ЈИК банке” у Лесковцу, у циљу обезбеђења инвестиционог кредита одобреног АА, у износу од 5.000.000,00 динара, од стране “ЈИК банке”, за изградњу породоично – стамбене зграде _ (подаци о одузетој имовини са њеним детаљним прецизирањем), те је, из извештаја о одобрењу СДК од 29.08.1991. године, утврђено да је наведени извештај дат ради пуштања у течај краткорочног комисионог кредита, у вредности од 500.000,00 динара, од стране “ЈИК банке” СМД “АА1” (власништво АА), док је, из уговора о краткорочном комисионом кредиту број 726 од 27.12.1991. године, закљученог између “ЈИК банке” и предузећа “АА”, утвђено да је одобрен износ од 1.000.000,00 динара.

Даље, увидом у девизне штедне књижице “ЈИК банке”, са редним бројевима од 1 до 11, издате на име АА3 (супруг АА), утврђено је постојање уплата девизних износа, у периоду од 1979. године до 1993. године, у укупном износу од 419.458 аустријских шилинга, 101.957 немачких марака, 46.139 швајцарских франака, 8.018 америчких долара, 51.783 француских франака, 640.811 италијанских лира, потом 5.087 белгијских франака, 1.006 шведских круна и 100 британских фунти.

Осим тога, из девизне штедне књижице “Југобанке”, издате на име АА5 (отац АА3, свекар АА и деда осуђеног АА2) утврђено је да је дана 13.10.1999. године, на рачун уплаћено 41.700 немачких марака.

Треће лице – власник АА, у свом исказу датом на главном рочишту одржаном дана 07.09.2017. године, између осталог је навела да су њен супруг АА3 и она, 20 година привређивали, да је она радила у трговини, с тим да је прво радила у предузећу “АА1” из Владичиног Хана, као пословођа продавнице у Власотинцу, те да је зарађивала 700.000,00 динара, да би затим новембра 1985. године отворила самостални дракстор “Златни делишес”, док је супруг држао приватну фирму “АА3”, која се бавила увозом, извозом и производњом кафе, истичући да су супруг и она, све што би од свог рада зарадили, улагали у изградњу предметног објекта, да би касније зграду финансирали и кроз узете кредите.

На рочишту одржаном пред Апелационим судом у Београду, Посебно одељење, дана 04.10.2019. године, саслушани сведок АА3 у свом исказу је навео да је он супруг АА, те да су 1985. године – 1986. године одлучили да се опробају у приватној иницијативи, јер је његова супруга до тада била пословођа у “АА1” па су отворили радњу, која је успешно пословала, и то три радње, истичући да су преко 30 година држали и кафану, која је такође успешно радила. Навео је да им је помогао његов отац АА5 са 40.000 марака, те да је његова супруга, од прихода из своје радње и остварених добити, као физичко лице улагала у инвестиције, па су имали и једног суинвеститора, жениног брата. Када је отворио своју фирму “АА”, за производњу кафе, имао је уговор са својом супругом о суинвестирању, као фирма. Његова супруга му је дала сагласност да може да суинвестира. Истакао је да је, што се тиче штедних књижица, имао одређених прилива, да је дизао новац и улагао у објекте. Такође је навео да је његова фирма “АА2” радила од 1999. године, па надаље, да су биланси били повољни и да су добијали кредите за побољшање биланса, те да није финансирана изградња из добити, већ из пословања, што је трошак пословања.

Према оцени Апелационог суда у Београду, Посебно одељење, искази трећег лица – власника АА и сведока АА3, поткрепљени су напред наведеном писаном документацијом, те писаном изјавом АА, овереном пред Општинским судом у Лесковцу под Овр.бр.6053/91 од 18.12.1991. године, из које је утврђено да АА, која је власник идеалне половине на кат. парцели _, даје сагласност предузећу “АА” да на наведеној парцели може изградити, односно извршити доградњу и надоградњу производног простора, док је из записника број 951-12137/2009 од 17.11.2009. године, сачињеног од стране Службе за катастар непокретности – Комисије за излагање података о непокретностима и правима на њима, утврђено да кат. парцели _ (подаци о одузетој имовини са њеним детаљним прецизирањем), при чему се као држалац и власник искључиво помињу СС7 и АА, а из извештаја комисије вештака, у саставу ВВ1 до ВВ3, о извршној процени вредности производно-пословног објекта пржење, млевење и паковање кафе, предузећа “АА” из Лесковца, а који извештај је оверен у Општинском суду у Лесковцу 30.05.1995. године под Ов.бр.2238/95, утврђено је да је од стране комисије вршена процена објекта изграђеног на кат. парцели _ (подаци о одузетој имовини са њеним детаљним прецизирањем).

Потом, из решења Општинског комитета за комунално-стамбене послове и урбанизам општине Лесковац број 351-707/86-07 од 04.06.1986. године, утврђено је да је АА из Лесковца одобрено презиђивање дела породичне стамбене зграде са доградњом исте, _ (подаци о одузетој имовини са њеним детаљним прецизирањем) док је из решења СУ Лесковац - Секретаријата за комунално-стамбене послове број 351-677/92-07 од 10.02.1992. године, утврђено да је АА одобрено претварање постојећег објекта _ (подаци о одузетој имовини са њеним детаљним прецизирањем)2 у пословни простор са доградњом и надоградњом истог за обављање делатности производње кафе, при чему је одређено да ће пословни простор бити _ (подаци о одузетој имовини са њеним детаљним прецизирањем).

Из дописа предузећа “АА” од 12.12.2000. године, упућеног Секретаријату за инспекцијске послове – Грађевинској инспекцији СО Лесковац, утврђено је да је наведено предузеће обавестило грађевинску инспекцију да су, у складу са записником инспектора од 07.11.2000. године, обуставили даље радове на надоградњи и доградњи пословног простора _ (подаци о одузетој имовини са њеним детаљним прецизирањем), док је, из дописа Секретаријата за грађевинске и комунално – стамбене послове СО Лесковац од 21.12.2000. године, упућеног предузећу “АА”, утврђено да се предузећу “АА” не може издати тражена урбанистичка дозвола за доградњу и надградњу производно-пословног објекта _ (подаци о одузетој имовини са њеним детаљним прецизирањем), па је с тим у вези, из захтева за издавање одобрења за легализацију пословно-стамбеног објекта на кат.парцели број _ (подаци о одузетој имовини са њеним детаљним прецизирањем), утврђено да га је дана 28.07.2005. године поднела АА.

Такође, треће лице – власник АА, у свом исказу је навела да је објекат, чије се одузимање тражи, само надограђен у 2000. години, док се са градњом објекта кренуло још 1986. или 1987. године, да је објекат грађен парцијално, да је прво урађен стамбени простор, а да је затим тражена дозвола да се изгради и производни простор за производњу кафе, при чему је она дала сагласност прво предузећу “АА2”, а затим и предузећу “АА” да граде, дограђују и надограђују предметни објекат, те како у то време није био донет регулациони план за блок број _, где се налази и њена катастарска парцела, то објекат није могао да се легализује, тако да је тек 2004. године инвеститор “АА” обавештен да је урађен регулациони план и да објекат може да се легализује, међутим, како се легализација не може извршити на инвеститора, већ на носиоца права на грађевинском земљишту, односно на власника катастарске парцеле, то је захтев за легализацију 2005. године, поднет на њено име, јер је она у катастру уписана као власник катастарске парцеле.

Сведок СС6, у свом исказу је навео да је радио на објекту ААП, у центру Лесковца, пре отприлике 20 година, те да је, колико се сећа, приземље већ било урађено, као и прва плоча, а постојао је и кров, те је сигуран да након тога на објекту ништа више није рађено, па је и сведок СС5, у свом исказу навео да је радио на објекту ААП током 2000. године, да је на објекту постојала прва плоча, која представља привремени кров, који су они скинули и наставили са градњом објекта, а након што су они завршили са радовима на објекту ништа више није рађено.

Имајући у виду напред наведене писане доказе, као и исказе трећег лица – власника АА и сведока АА3, СС5 и СС6, према оцени Апелационог суда у Београду, Посебно одељење, на несумњив начин се изводи закључак да је објекат, који је предмет захтева за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела Тужилаштва за организовани криминал, грађен у периоду од 1986. године до 2000. године, сукцесивно, а да је након 2000. године само у мањем делу надограђен, и то заменом крова, како је то потврдио и сведок СС4, као и да је породица ААП била у могућности да финансира градњу и надоградњу предметних објеката из законитих средстава, добијених по основу зарада, кредита, те новчаних средстава на штедним књижицама. На другачији закључак не утиче чињеница постојања два рачуна на име АА2 (сина трећег лица – власника АА, правноснажно осуђеног пресудом Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.По1.бр.215/10 од 08.07.2014. године, правноснажне дана 28.04.2016. године), од 25.08.2000. године и 09.11.2000. године, за валовити, фалцовани, холандез и континентал цреп, за монта опеке, шут блок, ферт монта и блок за димњак, јер се само на основу ове чињенице, а имајући у виду већ напред наведене писане доказе и исказе сведока, не може несумњиво закључити да је управо правноснажно осуђени АА2 финансирао изградњу предметног објекта од незаконитих прихода, тј. да је он стварни власник те имовине.

Даље, а у погледу захтева за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела, Тужилаштва за организовани криминал ОИК.С.бр.12/09 од 26.09.2016. године, који се односи на путничко моторно возило марке _ (подаци о одузетој имовини са њеним детаљним прецизирањем), сиве металик боје, регистарских ознака BG 789 – 780, од трећег лица – власника АА1, сина правноснажно осуђеног АА2, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, налази да се не може, из изведених доказа, несумњиво утврдити да је власник предметног путничког моторног возила, куповином од СС2, постао правноснажно осуђени АА2, који је то возило затим поклонио свом сину – трећем лицу АА1, односно да се ради о имовини проистеклој из кривичног дела и да је управо правноснажно осуђени АА2 стварни власник исте.

Наиме, оно што је неспорно је да је предметно путничко моторно возило увезао у Републику Србију и 15.12.2006. године регистровао СС из Београда, који је после отприлике годину дана отуђио предметно возило дечку из Крагујевца, млађем од њега десетак година, али да приликом отуђења возила није закључен купопродајни уговор, односно није извршен пренос власништва, тако да се возило и даље водило на СС, као и да су дана 02.07.2009. године, АА1, са АА6, који је управљао предметним возилом, и СС3, кренули из Лесковца за Београд, да су заустављени од стране полиције, те да је АА1, како је то навео у свом исказу, дошао на идеју да каже да је возило његово, с обзиром да је био малолетан и да је мислио да ће на тај начин сачувати предметно возило, односно да га полиција неће одузети.

Међутим, у конкретном случају, није се на несумњив начин утврдила чињеница да је власник предметног возила треће лице АА1. Наиме, из саобраћајне дозволе, за регистровано возило _ (подаци о одузетој имовини са њеним детаљним прецизирањем), која саобраћајна дозвола је одузета уз потврду о привремено одузетим предметима дана 02.07.2009. године, утврђено је да је дозволу издао СУП Београд 15.01.2009. године, да је прва регистрација обављена 15.12.2006. године, те да је власник возила СС из Београда. Такође, из исказа сведока СС утврђено је да је сведок возило купио у Немачкој за 14.000 евра, те да га је убрзо продао неком човеку из Крагујевца, млађем од њега десетак година, али се возило и даље водило на њега. Потом, сведок СС1, у свом исказу је навео да је возило “Audi A6”, које је претходно купио од неког грађевинског предузетника Милована или Миломира из Крагујевца, старог 36-37 година, након 5-6 месеци, отприлике крајем 2007. године, продао АА2, који му је приликом преузимања возила исплатио већи део купопродајне цене и при чему му је било познато да је АА2 то возило у ствари купио за свог сина АА1. Са друге стране, сведок АА3, отац осуђеног АА2 и деда АА1, у исказу датом на рочишту пред Апелационим судом у Београду, Посебно одељење, навео је да је само фактички разменио кључеве од “Audi”, да је кључеве разменио са Томом, али да не зна од кога је Тома то возило купио, истичући да је дао свој ауто такође “Audi”, који је био слабије кубикаже. Такође је и АА2 у свом исказу навео да је његов отац АА3 био власник возила, али да му није познато да ли је, у конкретном случају, извршен пренос власништва на том возилу на његовог оца, али зна да за предметно возило није исплаћена купопродајна цена већ је извршена замена возила за возило, те да је, у конкретном случају, његов син АА узео од баке АА кључеве од кола како би се, са АА6, братом од тетке и још једним пријатељем, одвезао у Београд у посету мајци Жаклини, која се тада налазила у притвору Окружног затвора у Београду, те да је на путу за Београд возило заустављено од стране полиције, којом приликом су полицајци његовог сина питали да ли је то возило његовог оца АА2, и син АА1 је, мислећи да ће тако сачувати возило, изјавио да је возило његово.

Имајући у виду напред наведено, у конкретном случају, није се могао, на несумњив начин, утврдити правни след преноса возила марке “Audi A6”, који је предмет захтева Тужилаштва за организовани криминал, за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела, од трећег лица – власника имовине АА1, при чему је формални власник предметног возила СС, и исто се, од краја 2007. године, налази у поседу породице ААП, у време када је АА1 имао 15 година, те када је возило од стране полиције, уз потврду о привремено одузетим предметима, одузето, истим је управљао АА6. У сваком случају, уколико неко лице користи возило, не мора бити и његов власник.

Осим тога, није се могло несумњиво утврдити на који начин је предметно возило продато, односно да ли разменом возила или куповином и за који износ, при чему је возило крајем 2006. године, како то произилази из исказа сведока СС, купљено за 14.000 евра, док је сведок СС2 у свом исказу навео да га је 2007. године продао АА2, с тим да му није плаћена пуна купопродајна цена.

У вези са изнетим, а с обзиром да је једино неспорно да је предметно возило било у поседу породице ААП, те у склопу са напред изнетим околностима и чињеницама везаним за законите приходе породице ААП, то се, у конкретном случају, не ради о очигледној несразмери између вредности имовине, тј. наведеног возила, и законитих прихода породице ААП, јер не постоји очигледна несразмера између вредности наведеног возила и законито стечених прихода, односно нема доказа који би указивали да се до наведеног возила могло доћи само извршењем кривичних дела од стране осуђеног АА2.

У сваком случају, када је у питању одузимање имовине од трећих лица, стандарди који се примењују морају бити знатно виши, него када је у питању осуђено лице, које је формални власник имовине која је предмет одузимања, те када је у питању одузимање имовине од трећих лица тужилац мора да докаже да се ради о имовини осуђеног, која је проистекла из кривичног дела и која је потом од стране осуђеног пренета на треће лице. У том смислу, према оцени Апелационог суда у Београду, Посебно одељење, тужилаштво у свом захтеву није пружило ниједан доказ да је имовина осуђеног АА2 пренета на трећа лица АА и АА1, те да су објекти и возило, који су предмет захтева, стечени од имовине осуђеног која води порекло од извршења кривичних дела. Наиме, из списа предмета и првостепеног решења, не произилазе докази, нити има јасних и аргументованих разлога о томе када је, како и коликим средствима осуђени АА2 финансирао изградњу предметног објекта и купио возило “Audi A6 TDI”, од незаконитих прихода, односно да је он стварни власник те имовине. Чињеница на коју указује првостепени суд, а која се односи на рачуне издате на име АА2 дана 25.08.2000. и дана 09.11.2000. године, о којима је напред већ било речи, сама за себе не може указивати на несумњив закључак да је правноснажно осуђени АА2 финансирао изградњу објекта, и то од незаконитих прихода, посебно имајући у виду, од странице 13. до странице 27. образложења првостепене одлуке, наведене рачуне издате предузећу “АА2” власништво АА3, као и већ напред наведене доказе који се односе на изградњу објекта власништво АА, као и доказе који се односе на билансе успеха и стања за привредно друштво “АА2”, потом законите приходе свих чланова породице ААП, па и трећег лица АА, од 1985. године до 2000. године, што произилази из уверења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијале Лесковац, те кредите “ЈИК банке” дате “АА2”, привредном друштву у власништву АА3, те финансијску помоћ оца АА3, АА5, и износе на девизним штедним књижицама “JИК банке” на име АА3.

У вези 12 штедних књижица, и то 11 на име АА3 и 1 на име АА5 (оца АА3), из којих произилази да су на рачуне отворене на име АА3, у периоду од 1979. године до 23.01.2993. године, уплаћивани различити новчани износи, у различитим валутама, као и да је на рачуну, отвореном на име АА5, дана 13.10.1999. године уплаћен износ од 41.700 немачких марака, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење налази да је неаргументован закључак првостепеног суда да су новчани износи, уплаћивани на рачуне отворене на име АА3, у наведеном периоду, у највећем броју случајева дизани истог дана или најкасније у року од пар дана по уплати, тако да није ни животно ни логично да у ситуацији када АА3, у доста дугом периоду од скоро 15 година има толики број рачуна, односно девизних књижица на које му се мање-више редовно уплаћује новац, тај новац затим подиже са својих рачуна како би га чувао у кући и затим га после дугог низа година наводно искористио за градњу предметног објекта, те чињеница да је новац дизан са рачуна у кратким роковима по уплати више него јасно указује на закључак да је тај новац коришћен за свакодневне потребе вишечлане породице ААП, при чему од стране пуномоћника трећег лица нису достављени докази о пореклу предметног новца који је уплаћиван на штедне књижице.

Наиме, треба имати у виду чињеницу да је презиђивање, доградња и надоградња предметног објекта започета још 1986. године, односно 1992. године, како то произилази из решења Општинског комитета за комунално-стамбене послове и урбанизам општине Лесковац број 351-707/86-07 од 04.06.1986. године и СО Лесковац – Секретаријата за комунално-стамбене послове број 351-677/92-07 од 10.02.1992. године, као и чињеницу која се односи на приходе по основу зараде АА, од 1985. године, која је била и власник STR “АА1” до 31.12.1999. године, те чињеницу која се односи на пословање привредних друштва “АА” и “АА2”, власништво АА3, као и законита примања правноснажно осуђеног АА2, евидентираних за 1991. годину, 1992. годину и 1994. годину, те законите приходе АА4, супруге правноснажно осуђеног АА2, за 1992. и 1994. годину, па и чињеницу постојања заједнице живота трећег лица АА, АА3, правноснажно осуђеног АА2, АА4 и трећег лица АА1, чиме је, узевши све у обзир, финансирање изградње предметног објекта и поседовање предметног моторног возила, било могуће из законито стечених средстава породице ААП. При томе, од стране пуномоћника трећих лица, приложени су докази на основу којих се приказују извори прихода породице ААП, док са друге стране тужилаштво исте није оспорило тврдњама заснованим на доказима да су наведена средства незаконито стечена, односно да предузећа трећег лица АА и њеног супруга АА3 нису остваривала добит.

Имајући у виду све изнето, према оцени Апелационог суда у Београду, Посебно одељење, законити приходи породице ААП, од 1985. године па до 2009. године, када је извршена замена крова на предметној непокретности, били су довољни за изградњу и надоградњу предметног објекта и набављања предметног моторног возила, који објекат је грађен постепено, у зависности од расположивих новчаних средстава, док је 2009. године извршена само замена крова.

При томе, када је у питању одузимање имовине од трећих лица, тужилац мора да докаже да се ради о имовини окривљеног, која је проистекла из кривичног дела, а коју је потом осуђени пренео на треће лице, без накнаде или уз накнаду која очигледно не одговара стварној вредности. Међутим, према оцени Апелационог суда у Београду, Посебно одељење, у конкретном случају, тужилаштво није пружило доказ да је имовина осуђеног АА2 пренета на трећа лица, АА и АА1, те да су непокретност и моторно возило, који су предмет захтева, стечени од имовине осуђеног, која води порекло од извршења кривичних дела. С обзиром да за примену законских одредби за одузимање имовине проистекле из кривичног дела од трећег лица, није довољна само претпоставка да је та имовина прибављена новцем окривљеног, у конкретном случају осуђеног АА2, није довољна само претпоставка да је та имовина прибављена новцем осуђеног АА2, већ захтев против трећег лица треба да садржи доказе да је имовина проистекла из кривичног дела пренета у циљу осујећења одузимања.

Према оцени овог суда, не може се прихватити став првостепеног суда да је осуђени АА2 стварни власник предметне имовине, који је своја новчана средства финансирао у исте, па како у конкретном случају није доказано да се ради о имовини осуђеног, која је проистекла из кривичног дела и која је потом од стране осуђеног пренета на треће лице, а што је неопходан услов за одузимање имовине, то се нису стекли услови за одузимање, јер нису пружени докази да је имовина осуђеног АА2 пренета на трећа лица, те да су предметни објекти и моторно возило стечени од имовине осуђеног, која води порекло од извршења кривичних дела, па је с тога, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење преиначио првостепено решење, уважавањем жалби пуномоћника трећих лица АА и АА1, те одбио захтев Тужилаштва за организовани криминал, за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела Оик.С.бр.12/09 од 26.09.2016. године, последњи пут прецизиран дана 11.05.2017. године.

Са изнетих разлога, на основу одредбе члана 48 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је донео одлуку као у изреци решења.

Записничар-саветник       Председник већа-судија
Росанда Џевердановић Савковић с.р.      Зоран Савић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)