Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
29.10.2014.

Гж 7898/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 7898/13
Дана 29.10.2014. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Владиславе Милићевић, председника већа, Зорице Јашаревић и Весне Матковић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступају АБ  и АБ1, адвокати, против тужене Републике Србије, коју заступа Републичко јавно правобранилаштво са седиштем у Београду, улица Немањина бр.26, ради накнаде нематеријалне штете, одлучујући о жалбама странака изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду П.21160/10 од 18.09.2013. године, у седници већа одржаној дана 29.10.2014. године, донео је


П Р Е С У Д У

  ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Вишег суда у Београду П.21160/10 од 18.09.2013. године у ставу првом изреке, тако што се ОБАВЕЗУЈЕ тужена Република Србија да тужиоцу АА на име накнаде нематеријалне штете због смрти рехабилитованог лица, његовог пок. оца ПП, исплати износ од 700.000,00 динара, са законском затезном каматом од 18.09.2013. године, као дана доношења првостепене пресуде, до исплате, у року од 15 дана по пријему преписа ове пресуде, док се преко овог износа до износа од 1.000.000,00 динара са припадајућом каматом тужбени захтев тужиоца ОДБИЈА као неоснован.

ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Вишег суда у Београду П.21160/10 од 18.09.2013. године у ставу другом изреке, и жалба тужиоца ОДБИЈА као неоснована.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ одлука о трошковима парничног поступка садржана у ставу четвртом изреке пресуде Вишег суда у Београду П.21160/10 од 18.09.2013. године, тако што се обавезује тужена Република Србија да тужиоцу АА на име трошкова парничног поступка исплати износ од 108.300,00 динара у року од 15 дана по пријему преписа ове одлуке.

ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужилац АА да туженој Републици Србији на име трошкова другостепеног поступка исплати износ од 9.000,00 динара, у року од 15 дана по пријему преписа ове одлуке.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду П.21160/10 од 18.09.2013. године, ставом првим изреке делимично је усвојен тужбени захтев па је обавезана тужена да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете због смрти рехабилитованог лица, његовог оца пок. ПП, исплати износ од 1.000.000,00 динара, са законском затезном каматом од 18.09.2013. године, као дана доношења пресуде, до исплате. Ставом другим изреке, одбијен је као неоснован већи део тужбеног захтева тужиоца од досуђеног ставом првим изреке, до траженог износа од 3.000.000,00 динара, са припадајућом каматом. Ставом трећим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца у делу којим је тражио да му тужена на износ досуђен ставом првим изреке побијане пресуде исплати камату од 02.08.2010. године, као дана подношења тужбе, до 18.09.2013. године као дана доношења пресуде. Ставом четвртим изреке, обавезана је тужена да тужиоцу на име трошкова поступка исплати износ од 127.050,00 динара.

Благовременим жалбама обе странке су побијале наведену пресуду и свих законских разлога и то тужилац у ставу другом и четвртом изреке, а тужена у ставу првом изреке.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у смислу чл. 372 ЗПП (“Службени гласник РС” бр. 125/04 и 111/09), који се примењује на основу чл.506 ст.1 ЗПП (“Службени гласник РС” бр.72/2011), Апелациони суд у Београду је нашао да жалба тужиоца није основана, а да је жалба тужене делимично основана.

Према утврђеном чињеничном стању, правноснажним решењем Окружног суда у Београду Рех.14/07 од 18.09.2008. године, усвојен је захтев за рехабилитацију пок. ПП, бившег из _, рођеног _. године, умрлог _. године у _, јер је утврђено да је лишен живота од стране припадника партизанских одреда без одлуке суда и без спроведеног поступка, из идеолошко политичких разлога, као жртва прогона и насиља, чиме је повређено његово право на живот. Сада пок. ПП био је отац тужиоца. Према страначком исказу тужиоца, чијем исказу је првостепени сду поклонио веру, тужилац је провео готово цео живот без оца и са сазнањем да му је отац лишен живота као веома млад човек (у доби од 18 година), тешко је живео, издржаван је само од мајке, уз негативан однос средине према њему, као детету народног непријатеља, које је у време смрти свог оца имало 14 месеци живота. Захтевом од 19.04.2012. године тужилац се обратио Комисији за рехабилитационо обештећење ради накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због смрти оца, која му је након истека законског рока од 90 дана понудила износ који тужилац није прихватио на име накнаде по том основу.

Полазећи од ових чињеница, и одредаба чл. 21 ст. 2 и чл. 26 ст. 4 Закона о рехабилитацији, те чл. 200 Закона о облигационим односима, првостепени суд је нашао да тужилац основано потражује накнаду нематеријалне штете на име душевних болова због смрти блиског лица, налазећи да износ од 1.000.000,00 динара представља правичну накнаду штете за душевне боли коју тужилац трпи, досудивши тужиоцу на тај износ и законску затезну камату сходно чл. 277 ЗОО од дана доношења првостепене пресуде до исплате, док је у преосталом делу захтев тужиоца одбио као неоснован.

Код овако утврђеног чињеничног стања, које другостепени суд прихвата као правилно и потпуно утврђено, правилно је првостепени суд нашао да тужиоцу припада право на накнаду нематеријалне штете на име душевних болова због смрти оца применом одредаба чл.21 ст.2 и чл.26 ст. 4 Закона о рехабилитацији и чл.200 Закона о облигационим односима, дајући за своју одлуку у овом делу ваљане разлоге.

Према чл.21 ст.2 Закона о рехабилитацији (“Службени гласник РС” бр. 92/11), право на рехабилитационо обештећење имају и брачни друг, деца, родитељи, односно браћа, сестре и ванбрачни партнер рехабилитованог лица, под условом да је између њих и умрлог постојала трајнија заједница живота у складу са законом којим се уређују облигациони односи.

Из страначког исказа тужиоца, чијем исказу је првостепени суд поклонио у целости веру, несумњиво је утврђено да је између тужиоца и његовог оца ПП, у време смрти његовог оца, постојала трајнија заједница живота, па се неосновано жалбом тужене побија правилност и потпуност утврђеног чињеничног права у овом делу. Један од доказних средстава јесте и исказ парничне странке, а у конкретном случају тужилац је изведеним доказима доказао да је дошло до повреде права личности, да постоји узрочно-последична веза између радњи и настале штете, а то су душевни болови које је тужилац трпео од тренутка када је остао без оца и које трпи и данас, зашта није нужно извођење неких других доказа, имајући у виду да је у свом исказу детаљно описао кроз шта је пролазио од тренутка губитка оца.

Међутим, основано се жалбом тужене побија првостепена пресуда у погледу висине правичне накнаде која тужиоцу припада за душевне болове које трпи због смрти свог оца. Наиме, имајући у виду све околности конкретног случаја, те одредбу чл.224 ЗПП у вези одредаба чл.200 ЗОО, по налажењу другостепеног суда правичну накнаду нематеријалне штете тужиоцу за овај вид штете представља износ од 700.000,00 динара, на који износ му припада и законска затезна камата од дана доношења првостепене одлуке до исплате, док се у преосталом делу захтев тужиоца до досуђеног износа од 1.000.000,00 динара ставом првим изреке побијане пресуде,са припадајућом каматом односно у преосталом делу до укупно траженог износа показује као неоснован.

Другостепени суд је ценио наводе жалбе тужиоца, али налази да ти наводи немају утицаја на другачију одлуку у овој правној ствари, јер је првостепени суд имао у виду све чињенице које тужилац наводи у жалби, с обзиром на то да се понављају сви они наводи који су истицани током првостепеног поступка и који су били предмет правилне оцене првостепеног суда, али по налажењу другостепеног суда те чињенице не дају тужиоцу право на већу накнаду од износа досуђеног овом пресудом.

Из наведених разлога одлучено је као у ставу првом изреке применом чл. 380 ст. 4 ЗПП, а у ставу другом изреке применом чл. 375 ЗПП.

Како је преиначио одлуку против које је изјављен правни лек Апелациони суд је сходно чл.161 ст.2 ЗПП одлучио о трошковима целог поступка, па је сходно чл.149 и 150 ЗПП, имајући у виду успех тужиоца у спору (успео са износом од 700.000,00 динара) обавезао тужену да тужиоцу накнади трошкове за радње предузете преко адвоката и то: за састав тужбе износ од 9.000,00 динара, за приступ на 6 одржаних рочишта износ од по 10.500,00 динара, за таксу на пресуду износ од 36.300,00динара, укупно износ од 108.300,00 динара по важећим АТ и ТТ у време доношења првостепене одлуке.

Тужена је делимично успела са жалбом, па како је трошкове другостепеног поступка тражила и определила, то је тужулац обавезан да туженој сходно чл.161 ст.2 ЗПП накнади трошкове за састав жалбе имајући у виду успех тужене са жалбом (износ од 300.000,00 динара), тако што је тужилац обавезан да туженој накнади трошкове за састав жалбе у износу од 9.000,00 динара, по важећој АТ у време доношења другостепене одлуке.

Председник већа-судија
Владислава Милићевић с.р.

За тачност отправка
управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)