Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
19.10.2011.

Гж 7461/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 7461/10
19.10.2011. године
Б Е О Г Р А Д

 


  Апелациони суд у Београду, у већу састављеном од судија Јасминке Станојевић, председника већа, Ловорке Стојнов и Драгане Маринковић, чланова већа, у парници тужиље АА, коју заступа пуномоћник АБ, адвокат, против туженог Института "ББ", кога заступа пуномоћник БА, адвокат, ради накнаде штете, одлучујући о жалбама тужиље изјављеним на пресуду Општинског суда у Младеновцу П 715/07од 27.05.2009. године, у седници одржаној 19.10.2011. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

  УКИДА СЕ пресуда Општинског суда у Младеновцу П 715/07 од 27.05.2009. године и предмет УПУЋУЈЕ Другом основном суду у Београду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

  Пресудом Општинског суда у Младеновцу П 715/07 од 27.05.2009.године, првим ставом изреке одбијен је тужбени захтев да се обавеже тужени да тужиљи на име накнаде материјалне штете исплати и то на име трошкова за нужну помоћ у кући 45.000,00 динара, на име накнаде за трошкове бањског лечења у Игалу, Црна Гора, 60.000,00 динара, на име накнаде за плаћање додатних трошкова у циљу бржег лечења 16.000,00 динара и на име накнаде трошкова за коришћење такси возила 12.000,00 динара, све са законском затезном каматом на наведене износе почев од 30.04.2007. године па до коначне исплате, као и да се обавеже тужени да тужиљи на име накнаде нематеријалне штете и то на име умањења животне активности исплати 200.000,00 динара, на име претрпљених физичких болова услед повреде руке износ од 120.000,00 динара, и на име претрпљеног страха 80.000,00 динара, све са законском затезном каматом на наведене износе почев од 27.05.2009. године па до коначне исплате, као неоснован. Другим ставом изреке обавезана је тужиља да туженом на име трошкова парничног поступка исплати 59.500,00 динара.

  Благовременим жалбама тужиља је лично и преко пуномоћника побијала ову пресуду, због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

  У одговору на жалбу тужени је предложио да се жалбе тужиље одбију као неосноване.

  Испитујући побијану пресуду у смислу члана 372. Закона о парничном поступку, Апелациони суд је нашао да су жалбе тужиље основане.

  У поступку пред првостепеним судом је утврђено да је тужиља, након операције колена, отишла на бањско лечење – рехабилитацију, у Институт за рехабилитацију „Селтерс“ у Младеновацу, где је, дана 15.04.2005. године, у намери да заустави лифт и уђе у њега, пала и задобила тешку телесну повреду у виду прелома дисталног радијуса лево, због које повреде је имала две операције и лечила се током 2005. и 2006. године. Првостепени суд је даље утврдио да су у Институту „Селтерс“ у Младеновцу, приликом изградње објекта 1986. године уграђена два лифта, и то један поред рецепције, а други лифт је поред базена, у којем се предметна незгода десила. Лифт је произведен од стране фирме „Давид Пајић- Дака“ из Београда, носивости је 1000 kg или 13 особа, има сабирне команде у оба смера, са централним аутоматским двопанелним вратима од 800 mm, има аутоматска врата која представљају комбинацију прилазних врата и кабинских врата, тако да се крила хоризонтално аутоматски померају једна ка другом посредством сопственог погона. Врата лифта се отварају аутоматски по пристајању кабине у станицу, а затварање врата се изводи аутоматски по истеку времена након давања команде за вожњу лифта. Време између завршетка отварања и отпочињања затварања врата, када постоји команда за даљу вожњу лифта, износи око 3 до 4 секунде, што је прописана уобичајена заштита при затварању крила аутоматских врата. Првостепени суд је такође утврдио, да су корисници лифта били упознати да се при улазу и изласку из лифта мора држати притиснуто црвено дугме са натписом „стоп“ или бело дугме са ознаком – симболом за отварање врата и да на то треба да упозоравају остале кориснике лифта. У конкретном случају до пада и повреде тужиље дошло је јер нико од осталих присутних у кабини лифта, није држао дугме „стоп“ или дугме за отварање врата, па како тужиља, која се налазила у покрету, није довољно ушла у зону врата, тако да није прекинула светлосни зрак фото-електричног уређаја, па је контакт тужиље која је била у покрету са крилом врата, био довољан силом од 15 kg да изазове губитак равнотеже и пад тужиље, што се у конкретном случају и догодило.

  Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је нашао да штета у конкретном случају није настала кривицом туженог, те да сходно одредбама члана 154. став 1. Закона о облигационим односима тужени није у обавези да тужиљи надокнади штету коју је претрпела због предметног штетног догађаја. Како тужиља није поштовала правила која се тичу коришћења лифта, на којем није било недостатака односно исти је био исправан, нити је било пропуста туженог у погледу одржавања лифта, који је уредно сервисиран и биле су предузете све радње које су неопходне да лифт функционише несметано, првостепени суд је нашао да нема узрочно-последичне везе између радње туженог и штете коју је тужиља претрпела, нити кривице на страни туженог, већ да је штета настала из разлога који се могу приписати понашању саме тужиље, због чега је тужбени захтев тужиље за накнаду штете одбио као неоснован.

  По оцени Апелационог суда, основано се жалбама тужиље указује да, због погрешне примене материјалног права, нису утврђене све чињенице битне за одлучивање о постављеном тужбеном захтеву. Наиме, сходно члану 173. Закона о облигационим односима за штету насталу у вези са опасном ствари, односно опасном делатношћу, сматра се да потиче од те ствари, односно делатности, изузев ако се докаже да оне нису биле узрок штете, а чланом 174. истог Закона је прописано да за штету од опасне ствари одговара њен ималац, а за штету од опасне делатности одговара лице које се њом бави. Првостепени суд је пропустио да примени наведене законске одредбе, и да при том утврди да ли је предметна штета настала у вези са опасном ствари односно у конкретном случају у вези са лифтом, због чега би тужени као њен ималац, био одговоран за штету, изузев ако докаже да опасна ствар није узрок штете или да постоји неки од основа из члана 177. ЗОО да се тужени као ималац опасне ствари, у целости или делимично ослободи одговорности. Тужени као здравствена установа обавља здравствену делатност и пружа услуге здравствене заштите, и био дужан да свим лицима обезбеди и безбедан боравак у свом објекту, па и безбедно коришћење лифта, било самостално или уз пратњу другог лица уколико је то неопходно, посебно имајући у виду да се ради о пацијентима који се ту налазе на рехабилитацији, односно ради физикалне терапије, те да је тужиља, према сопственом исказу и исказима саслушаних сведока, при ходу користила штаке. Дакле, по оцени овог суда, ималац опасне ствари је поред обавезе да ствар одржава у исправном стању, дужан и да употребу опасне ствари прилагоди конкретним условима, о чему је изостала оцена првостепеног суда, нарочито имајући у виду наводе сведока и утврђену чињеницу да је лице које улази у лифт могло то безбедно урадити уколико лица у лифту придрже дугме стоп или дугме за отварање врата, што свакако не указује на прилагођеност рада лифта тешко покретним пацијентима.

  Из наведених разлога, првостепена пресуда је морала бити укинута, применом члана 377. став 2. ЗПП, а применом члана 161. став 3. ЗПП укинута је и одлука о трошковима спора, јер зависи од одлуке о главној ствари.
 
  У поновном поступку, првостепени суд ће отклонити пропусте на које му је указано овим решењем и утврдити чињенице од којих зависи питање одговорности тужене за прилагођавање режима рада лифта условима институције која пружа услуге рехабилитације повређених пацијената и коришћењу лифта од стране тешко покретних пацијената, па ће у зависности од утврђења тих чињеница и оцене постојања основа одговорности тужене извести по потреби и друге доказе битне за одлуку о висини тужбеног захтева, да би правилном применом материјалног права, и то члана 173., 174. и 177. Закона о облигационим односима, поново одлучио о тужбеном захтеву.

Председник већа-судија
Јасминка Станојевић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)