Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
15.09.2010.

Гж 7365/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 7365/10
Дана 15.09.2010. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Зоране Делибашић, председника већа, Снежане Настић и Вере Петровић, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужене Републике Србије – Министарство одбране коју заступа Дирекција за имовинско-правне послове из Београда, ул. Светозара Марковића бр. 21, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Другог општинског суда у Београду П.бр. 8252/05 од 10.06.2009. године, у седници већа одржаној 15.09.2010. године, донео је


ПРЕСУДУ


ОДБИЈА СЕ жалба тужиоца као неоснована и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Другог општинског суда у Београду П.бр. 8252/05 од 10.06.2009. године.


О б р а з л о ж е њ е


Побијаном пресудом, ставом првим изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца да се обавеже тужена да му на име накнаде штете исплати за изгубљену зараду због инвалидности износ од 503.193,76 динара са законском затезном каматом почев од 29.01.2009. године до коначне исплате, као и ренту у износу од 8.030,36 динара месечно почев од јануара 2009. године са законском затезном каматом од 29.01.2009. године за сваки месец појединачно до почетка редовне исплате. Ставом другим изреке одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Против ове пресуде жалбу је благовремено изјавио тужилац побијајући је због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, сагласно одредби чл. 360 став 1 тачка 2 и 3 ЗПП.

У проведеном поступку нису почињене битне повреде одредаба парничног поступка предвиђене одредбом чл. 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности а због којих би се побијана одлука морала укинути.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу одредбе чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је нашао да жалба није основана.

У спроведеном поступку је утврђено да је решењем Фонда за социјално осигурање војних осигураника од 08.07.1998. године тужиоцу признато право на инвалидску пензију почев од 01.06.1998. године. Из садржине налаза, оцене и мишљења Више војно-лекарске комисије од 25.11.1997. године произилази да је тужилац оглашен трајно неспособним за службу у Војсци и да је инвалидност наступила услед болести која није професионална или повреда на раду, те је тужиоцу признато право на инвалидску пензију почев од 01.06.1998. године. Наведени налаз и мишљење ВВЛК достављен је тужиоцу 15.12.1997. године и у законом предвиђеном року није оспорио подношењем приговора те је 30.12.1997. године настао разлог да тужиоцу престане професионална војна служба сагласно одредби чл. 107 став 1 тачка 1 Закона о ВЈ.

С обзиром на доказе у спису и жалбене наводе, Апелациони суд закључује да је чињенично стање утврђено на основу чл. 8 ЗПП потпуно и правилно и да жалбеним наводима није доведено у сумњу.

Сагласно одредбама чл. 170, чл. 173, чл. 174 и чл. 195 Закона о облигационим односима, у случају телесне повреде или нарушења здравља као одговорно лице може се појавити и лице које одговара по правилима одговорности за другог као и по правилима објективне одговорности. Правни основ одговорности за накнаду штете оштећеном лицу због потпуног губитка радне способности односно, због инвалидности, неопходно је са сигурношћу утврдити. Ради утврђивања битних чињеница првостепени суд је извео све доказе које је тужилац предложио, те је на основу неспореног писменог доказа утврђено да је инвалидност тужиоца наступила услед болести која није професионална или повреда на раду. Правило о терету доказивања садржано у чл. 170, чл. 173 и чл. 174 Закона о облигационим односима прописује да је на тужиоцу терет доказивања на постојање штете, па правило о претпостављеној, објективној одговорности за штету, не искључује обавезу тужиоца да докаже постојање штете, у чему се састоји и обим штете, које чињенице тужилац у поступку није доказао.

Полазећи од правне природе правноснажног решења Фонда за социјално осигурање војних осигураника од 08.07.1998. године, које је донето по правилима управног поступка, произилази да је правноснажношћу обухваћена изрека наведеног решења док образложење доприноси разумевању чињеничног и правног основа на коме се заснива изрека правноснажног решења. У конкретном случају, током спроведеног управног поступка, туужилац није оспоравао правилност утврђеног чињеничног стања (налаз и мишљење ВВЛК од 25.11.1997. године), па у парничном поступку кроз захтев за накнаду штете, не може оспоравати правилност утврђеног чињеничног стања у управном акту, а тиме и законитост тог акта.

Из наведених разлога жалба тужиоца је као неоснована одбијена а првостепена пресуда потврђена применом одредбе чл. 375 ЗПП.

Потврђено је и решење о трошковима парничног поступка садржано у другом ставу изреке пресуде с обзиром да је донето сагласно првом ставу одредбе чл. 149 и чл. 159 ЗПП.


ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Зорана Делибашић, с.р.



За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)