Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
6.03.2014.

Гж 715/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 715/13
06.03.2014. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Слађане Накић-Момировић, председника већа, Марине Јакић и Невенке Ромчевић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа АБ, адвокат, против тужене Републике Србије – Министарство правде, коју заступа Републичко јавно правобранилаштво са седиштем у Београду, ул. Немањина бр. 26, ради накнаде штете, одлучујући о жалбама странака изјављеним против делимичне пресуде Вишег суда у Београду П.199/11 од 15.10.2012. године, у седници већа одржаној 06.03.2014. године, донео је


ПРЕСУДУ

ДЕЛИМИЧНО СЕ ОДБИЈА жалба тужене и ПОТВРЂУЈЕ делимична пресуда Вишег суда у Београду П.199/11 од 15.10.2012. године у делу става првог изреке којим је обавезана тужена да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете због неоснованог лишења слободе плати 6.000.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од пресуђења 15.10.2012. године до исплате.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ делимична пресуда Вишег суда у Београду П.199/11 од 15.10.2012. године у преосталом делу става првог изреке и ОДБИЈА СЕ као неоснован тужбени захтев којим је тужилац АА тражио да се обвеже тужена Република Србија – Министарство правде да му на име накнаде нематеријалне штете због неоснованог лишења слободе плати 4.497.500,00 динара са законском затезном каматом почев од 15.10.2012. године до исплате.

ОДБИЈА СЕ жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ делимична пресуда Вишег суда у Београду П.199/11 од 15.10.2012. године у ставу другом изреке.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном делимичном пресудом делимично је усвојен тужбени захтев и тужена обавезана да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете због неоснованог лишења слободе плати 10.497.500,00 динара са законском затезном каматом почев одпресуђења 15.10.2012. године до исплате. Истом пресудом одбијен је тужбени захтев за исплату преко досуђених 10.497.500,00 динара до тражених 16.575.000,00 динара са законском затезном каматом и одлучено да ће о преосталом делу тужбеног захтева и парничним трошковима суд одлучити у коначној одлуци.

Против наведене делимичне пресуде жалбе је благовремено изјавиле парничне странке, тужена у усвајајућем делу због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права са предлогом да другостепени суд жалбу усвоји, побијану делимичну пресуду укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење или да побијану пресуду преиначи и одбије тужбени захтев као неоснован, а тужилац у одбијајућем делу због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права са предлогом да Апелациoни суд побијану пресуду у ставу другом преиначи и тужбени захтев усвоји у целости.

Тужилац је поднео одговор на жалбу тужене.

Апелациони суд је испитао побијану одлуку у смислу чл. 372 ЗПП („Сл. гласник РС“ 125/2004, 111/2009) који се примењује на основу чл. 506 ст. 1 ЗПП („Сл. гласник РС“ 72/2011) и налази да је жалба тужене делимично основана, а жалба тужиоца није основана.

У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности. Нема ни битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП на коју се жалбом тужене неосновано указује. Побијана одлука је јасна, потпуна и непротивуречна. Садржи разлоге о свим одлучним чињеницама.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиоцу је решењем Окружног суда у Београду Ки.в.9/2005 од 17.10.2005. године одређен притвор, који се рачуна од 26.10.2005. године када је лишен слободе, због извршења кривичног дела ратног злочина против цивилног становништва из чл. 142 ст. 1 КЗЈ, а имајући у виду начин извршења кривичног дела које је окривљеном стављено на терет, посебно тешке околности које се огледају у броју жртава, међу којима су жене и деца, који су били затворени и у немогућности да пружају било какав отпор, а посебно чињеницу да се ради о кривичном делу за које је запрећена казна преко 10 година затвора. Притвор је тужиоцу продужаван до 04.11.2008. године, када је укинут решењем Окружног суда у Београду, већа за ратне злочине К.в.2/2006 јер више не стоје разлози због којих је притвор одређен и продужаван. Тужилац је у притвору провео укупно 1105 дана. Тужилац је 28.03.2008. године претрпео инфаркт миокарда предњег зида и реинфаркт у првој половини наредне године. Лечен је у Специјалној затворској болници у Београду и на Војномедицинској академији. Закључком Клинике за кардиологију, Војномедицинске академије Београд од 02.09.2011. године утврђено је да је тужилац пацијент са дугогодишњом еволуцијом исхемијске болести срца, прележаним инфарктом и реинфарктом миокарда предњег зида, код кога је учињена ПЦИ-процедура са имплантацијом 3 стента на ЛАД 2009. године и који је сада примљен на Клинику за кардиологију због симптома и знакова глобалне срчане слабости. Тужилац је у више наврата хоспитализован у Општој болници Панчево на интерном одељењу и Клиници за кардиологију ВМА због гушења, отицања ногу, бола у леђима, скоротума. Тужилац је дијабетичар на инсулинској терапији.

Инсуфицијенције, као пацијент који је имао инфаркт и реинфаркт миокарда предњег зида због тромбозе стента током прве половине године. Према закључку Клинике за кардиологију, Војномедицинске академије Београд од 02.09.2011. године, тужилац је пацијент са дугогодишњом еволуцијом из хемијске болести срца, прележаним инфарктом и реинфарктом миокарда предњег зида, код кога је учињена ПЦИ-процедура са имплантацијом 3 стента на ЛАД 2009. године и који је сада примљен на Клинику за кардиологију због симптома и знакова глобалне срчане слабости. Према отпусним листама Опште болнице Панчево, Интерно одељење, тужилац је у два наврата примљен у тешком општем стању због гушења, отицања ногу, скоротума, бола у леђима и на Клинику за кардиологију Војномедицинске академије због осећаја гушења, недостатка ваздуха, отока потколеница те глобалну срчану слабост. Тужилац је дијабетичар на инсулинској терапији.

Тужилац је у исказу навео да је рођен у Призрену и да је живео у Сувој Реци, код Призрена до јуна 1999. године. За време бомбардовања 1999. године био је припадник Територијалне одбране Сува Река, и није радио са оружјем нити на терену, већ као возач начелника Министарства одбране. Тужилац се 11. јуна 1999. године заједно са породицом иселио из Суве Реке, а ухапшен је 26.10.2005. године. Тужилац тврди да је хапшење било страшно, да је дошло педесет људи да га ухапси, да код себе није имао оружје нити је пружао отпор, да су припадници полиције у њега уперили аутоматско оружје уз претњу смрћу. Након саслушања, тужилац је до укидања притвора све време боравио у Централном затвору у Београду. Тужилац тврди да је боравио у соби у којој је било у једном тренутку двадесет лица, која су између осталог била осумњичена и за најтежа кривична дела. У притвору је трпео малтретирање и нису му веровали да је невин. Због боравка у притвору дошло је до наглог погоршања тужиочевог здравственог стања, најпре му је повишен шећер, а потом је имао срчаних тегоба. У притвору су га посећивали рођаци и пуномоћник, а деца га нису посећивала. Услед боравка у притвору, прекинути су контакти са пријатељима које је тужилац имао а због насталих здравствених проблема није радно способан, не може да обавља ни један физички посао, нема пензију и живи од помоћи Центра за социјални рад. Док је био у притвору тужилац се бринуо за безбедност своје породице и плашио се крвне освете јер су на суђења долазили рођаци убијених Албанаца са Косова. Тужилац је вишеструко осуђивано лице.

На правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно је побијаном одлуком примењено материјално право и то одредбе чл. 560 ст. 1 тач.1 Закона о кривичном поступку и чл. 200 ЗОО када је нашао да тужиоцу припада право на накнаду нематеријалне штете. Међутим, жалбом тужене се основано истиче да је накнада нематеријалне штете превисоко одмерена и да је у супротности са правилима из чл. 200 ЗОО.

Накнада нематеријалне штете представља сатисфакцију (задовољење) којом се ублажавају поремећаји у духовној (психичкој) сфери оштећеног. Она није цена бола који се трпи и не представља супституцију имовинских вредности уместо личних добара. Тужилац је против своје воље жртва поступка који се показао неоснованим. Такав поступак, а нарочито лоши притворски услови, тежина кривичног дела које је тужиоцу стављено на терет (тужиоцу је на терет стављено извршење једног од најтежих кривичних дела – ратни злочин против цивилног становништва), пореметили су стање физичког здравља као и мир и психичку равнотежу, повредили част, углед и достојанство што је све узроковало интензивне и дуготрајне душевне болове. Новцем као општим мерилом вредности оштећном се омогућује да прибави себи извесну пријатност, радост, уживање или неко задовољство у најширем смислу речи, тако да се у његов психички живот унесе један позитиван и активан елемент насупрот болу који трпи. Та новчана свота у циљу обештећења зависи од свих околности случаја. Релевантни фактори су дужина боравка у притвору, врста кривичног дела које је стављено на терет, натписи у штампи, коришћење средстава рехабилитације, породично стање, занимање, ранија неосуђиваност, ограничења у обављању радних и друштвених активности.

Првостепени суд је правилно оценио дужину трајања неоснованог притвора од 1105 дана, околност да је тужиоцу на терет стављено да је учествовао у убиству педесетдва припадника албанског становништва, између осталог жене и деце, да је био смештен у групној соби са двадесет лица, да му је здравље озбиљно нарушено, те да више није радно способан.

Међутим, у овом случају за оцену висине правичне накнаде постоје разлози који утичу на њено смањење.

Број проведених дана у неоснованом притвору је важна околност али не и једина. У овом случају досуђена висина (10.497.500,00 динара) указује да је првостепени суд досуђивање накнаде вршио методом обрачуна штете по једном дану проведеном у притвору. Такав начин обрачуна и досуђивања неимовинске штете није примерен идеји моралне сатисфакције због мноштва разлога који могу утицати на смањење или повећање накнаде.

Суд није ценио чињеницу да тужилац у циљу обештећења није користио институт рехабилитације из чл. 546 ЗКП по коме ће се на захтев оштећеног лица у случају неоправдане осуде и неоснованог лишења слободе а који случај је приказан у средствима јавног информисања и тиме дошло до повреде угледа тог лица, објавити у новинама или другом јавном средству информисања саопштење о одлуци из које произлази неоснованост лишења слободе. Тужбом је наведено да је вест да се против тужиоца води кривични поступак објављена у свим медијима и у националном дневнику, а током поступка није истакао да је тражио објављивање ослобађајуће пресуде. Са друге стране није дат прави значај чињеници да је тужилац, иначе средњих година, по занимању возач пре притварања, вишеструко осуђивано лице.

Истакнута чињеница и правна природа накнаде неимовинске штете (морална сатисфакција), околност да она нема казнени карактер, да зависи од економског стања друштва (државе) у коме се досуђује и да почетни поступак државних органа – спровођење истраге и притварање није био незаконит, јер је постојала основана сумња, заједно представљају околности због којих Апелациони суд сматра да правична новчана накнада за овај јединствени вид штете износи 6.000.000,00 динара. Досуђивање накнаде преко овог износа је у супротности са значајем повређених добара и циљу коме накнада служи те погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом (чл. 200 ст. 2 ЗОО), због чега је побијана пресуда преиначена делимичним одбијањем тужбеног захтева.

Са изнетих разлога, применом чл. 380 тач. 4 ЗПП, одлучено је као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Слађана Накић-Момировић

ЉА

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)