Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
18.05.2011.

Гж 549/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 549/11
Дана 18.05.2011. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Олге Сокић, председника већа, Драгане Миросављевић и Милице Аксентијевић, чланова већа, у правној ствари тужиоца противтуженог "АА", чији је пуномоћник АБ, адвокат, против туженог противтужиоца ББ, кога заступа БА, адвокат, ради накнаде штете, одлучујући о жалбама странака изјављеним против пресуде Основног суда у Смедереву-Судска јединица у Великој Плани I-2 П.бр.1010/2010 од 24.06.2010.године, по одржаној расправи пред Апелационим судом дана 18.05.2011.године, донео је следећу


П Р Е С У Д У

I

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца противтуженог Предузећа за превоз путника и робе "АА" и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Смедереву-Судска јединица у Великој Плани I-2 П.бр.1010/2010 од 24.06.2010.године у ставу првом изреке.

II

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Смедереву-Судска јединица у Великој Плани I-2 П.бр.1010/2010 од 24.06.2010.године у ставу другом изреке тако што се ОБАВЕЗУЈЕ тужилац противтужени "АА" да туженом противтужиоцу ББ на име накнаде штете због измакле користи плати износ од 4.126.970,50 динара са законском затезном каматом почев од 10.06.2010.године па до исплате у року од 15 дана по достави преписа пресуде под претњом извршења.

III

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ одлука о трошковима из става трећег изреке и ОБАВЕЗУЈЕ тужилац-противтужени да туженом-противтужиоцу на име парничних трошкова плати износ од 609.930,00 динара у року од 15 дана по достави преписа пресуде под претњом извршења.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом у ставу првом изреке обавезан је тужилац-противтужени предузеће за превоз путника и робе "АА" да туженом-противтужиоцу ББ исплати по основу накнаде штете због измакле користи услед не коришћења пословних просторија експроприсаног објекта у периоду од 01.06.1981.год. до 20.03.1992.год. износ од 4.126.970,50 динара са припадајућом законском затезном каматом почев од 10.06.2010.године када је извршена ревалоризација до исплате у року од 15 дана по правоснажности пресуде под претњом извршења. Ставом другим изреке, преко досуђеног износа од 4.126.970,50 динара па до тражених 8.253.941,00 динара са припадајућом каматом на овај износ почев од 10.06.2010.године па до исплате, тужбени захтев је одбијен као неоснован. Ставом трећим изреке, обавезан је тужени противтужилац да на име парничних трошкова плати тужиоцу противтуженом износ од 347.789,00 динара у року од 15 дана по правоснажности пресуде под претњом извршења.

Против наведене пресуде обе парничне странке су изјавиле жалбу и то тужилац на усвајајући део, а тужени на одбијајући део и одлуку о трошковима због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу члана 372 ЗПП, а по одржаној расправи у смислу члана 369 ЗПП, Апелациони суд је нашао:

жалба туженог противтужиоца је основана, док је жалба тужиоца противтуженог неоснована.

У проведеном поступку пред првостепеним судом није било битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачке 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности.

На основу доказа изведених у првостепеном и другостепеном поступку је утврђено да је решењем о експропријацији од 06.05.1981.године, непокретности туженог – кат.парцела аа од 91 м2 са постојећим објектом површине 7,50 х 4,05 м2, експроприсане у корист тадашњег правног претходника тужиоца ради изградње објеката – сервисно ремонтне станице и проширења перонских капацитета и саме зграде аутобуске станице у _. Правоснажним решењем о деекспропријацији од 09.01.1991.године поништено је решење од 06.05.1981.године јер корисник експропријације није предузео било какве радње на привођењу намени експроприсаних непокретности већ је експроприсане непокретности користио у друге сврхе као ресторан друштвене исхране за своје раднике, а у периоду од 1990.до 1992.године експроприсане објекте тужилац је издавао у закуп трећим лицима за обављање угоститељске делатности. Вештачењем је утврђено да би тужени могао да у спорном периоду док су непокретности биле у државини тужиоца предметне непокретности издаје у закуп за просечан износ од 12,5 евра по м2, односно 16 евра по м2 за приземље објекта и башту и 9 евра по м2 за сутеренски објекат, тако да укупно изгубљена добит за спорни период од 01.06.1981.до 20.03.1992.године прерачунато по курсу евра на дан вештачења износи 8.253.941,00 динар на који износ је тужени поставио противтужбени захтев. Иначе, пре извршене експропријације тужени је предметне непокретности користио као _ радњу а потом спорне просторије како приземни део објекта тако и сутеренски део издавао у закуп.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да је тужилац за период од извршене експропријације непокретности тј.од 01.06.1981.године па до 01.06.1984.године био савестан држалац истих, јер је у том периоду тужилац у складу са тада важећим Законом о експропријацији био дужан да експроприсане непокретности приведе намени, са којих разлога је првостепени суд закључио да тужилац за тај период није у обавези да плаћа накнаду штете по основу изгубљене добити. Поред тога, да туженом не припада накнада за изгубљену добит од издавања сутеренских просторија јер тужени по деекспропријацији за период 2002./2003.-до 2009.године сутеренски простор није издавао у закуп. Са тих разлога је првостепени суд одбио противтужбени захтев туженог за тражену накнаду штете на име изгубљене добити у износу од 4.126.970,50 динара а усвојио противтужбени захтев туженог за износ од 4.126.970,50 динара заједно за законском затезном каматом од 10.06.2010.године па до исплате и одлучио како је наведено у изреци под I и II.

Међутим, Апелациони суд налази да је погрешан правни закључак првостепеног суда да тужени за период од 01.06.1981.године, када је извршена експропријација, до 01.06.1984.године до када је тужилац по тада важећем Закону о експропријацији непокретност требало да приведе намени, нема права да потражује накнаду за изгубљену добит која сходно вештаку за тај период износи 4.126.970,50 динара, јер је у том периоду тужилац био савестан држалац експроприсаних непокретности. Ово стога што се доношењем решења о деекспропријацији укидају, почев од самог његовог доношења, све последице донетог решења о експропријацији а над деекспроприсаном непокретношћу успоставља се својински режим који је постојао до доношења решења о експропријацији, што значи да је власник истих могао да њима располаже и на начин да исте издаје у закуп и то како приземни, тако и сутеренски део објекта. Стога туженом противтужиоцу за период од 01.06.1981.године па све до 20.03.1992.године, када су му непокретности враћене у државину, припада право да од тужиоца потражује накнаду за изгубљену добит која сходно вештаку за наведени период укупно износи 8.253.941,00 динара у смислу члана 189 ЗОО заједно са законском затезном каматом на наведени износ почев од 10.06.2010.године као дана вештачења до исплате а у смислу члана 277 ЗОО.

Из изнетих разлога, Апелациони суд је потврдио првостепену пресуду у ставу првом изреке. Налазећи да је жалба туженог противтужиоца основана, преиначио је првостепену пресуду у ставу другом изреке, те је сходно члану 375 и 380 ЗПП одлучио као у ставу првом и другом изреке. При томе, Апелациони суд је ценио жалбене наводе тужиоца противтуженог, па исте у конкретном случају налази неоснованим будући да се у жалби коментаришу изведени докази и даје њихова оцена, те понављају наводи који су истицани и током првостепеног поступка, што све није од утицаја на друкчије решење ове правне ствари.

Одлука о трошковима из става трећег изреке донета је у смислу члана 161 у вези са чланом 149 и 150 ЗПП, те су тужиоцу противтуженом на износ за који је успео у овом спору (716.751,85 динара) у складу са важећој Адвокатском и Таксеном тарифом обрачунати трошкови за предузете парничне радње у износу од 238.035,00 динара, а туженом противтужиоцу на износ од 8.253.941,00 динар за који износ је тужени противтужилац успео у спору, трошкови су обрачунати такође у складу са Адвокатском и Таксеном тарифом за предузете парничне радње у првостепеном и другостепеном поступку у износу од 847.965,00 динара, те је по пребијању трошкова обавезан тужилац противтужени да туженом плати износ од 609.930,00 динара на име парничних трошкова са којих разлога је одлучено као у изреци под III.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Олга Сокић с.р.

За тачност отправка
Управитељ судске писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)