Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
3.02.2010.

Гж 486/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 486/10
Дана 03.02.2010. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Бранислава Босиљковића, председника већа, Ивана Негића и Александре Ђорђевић, чланова већа, у парници тужиоца АА из Београда, чији је пуномоћник АБ, адвокат из __, улица __, против тужене Републике Србије – Министарство правде, коју заступа Републичко јавно правобранилаштво из Београда, улица Немањина број 26, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Првог општинског суда у Београду П-3394/06 од 12.09.2007. године, у седници већа одржаној дана 03.02.2010.године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ КАО НЕОСНОВАНА жалба тужиоца и потврђује пресуда Првог општинског суда у Београду П-3394/06 од 12.09.2007. године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог општинског суда у Београду П-3394/06 од 12.09.2007. године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца АА из __, којим је тражено да му тужена Република Србија – Министарство правде, на име накнаде штете исплати изгубљену зараду за период од 07.11.2002. године до 07.12.2002. године у износу од 11.678,00 динара са припадајућом законском затезном каматом од 07.12.2002. године до исплате, за период од 07.12.2002. године до 07.01.2003. године у износу од 12.156,00 динара са припадајућом законском затезном каматом од 07.01.2003. године до исплате, за период од 07.01.2003. године до 07.02.2003. године у износу од 12.834,00 динара са припадајућом законском затезном каматом од 12.02.2003. године до исплате, за период од 07.02.2003. године до 07.03.2003. године у износу од 12.834,00 динара са припадајућом законском затезном каматом од 12.03.2003. године до исплате, за период од 07.03.2003. године до 07.04.2003. године у износу од 12.834,00 динара са припадајућом законском затезном каматом од 07.05.2003. године до исплате, за период од 07.04.2003. године до 07.05.2003. године у износу од 13.556,00 динара са припадајућом законском затезном каматом од 07.05.2003. године до исплате, као и на име накнаде нематеријалне штете за претрпљени страх због незаконитог губитка посла у износу од 150.000,00 динара са припадајућом законском затезном каматом од момента подношења тужбе до исплате, за претрпљене душевне патње због незаконитог губитка посла у износу од 100.000,00 динара са припадајућом законском затезном каматом од подношења тужбе до исплате и за претрпљену повреду угледа, части, личног и професионалног достојанства због незаконитог губитка посла у износу од 50.000,00 динара са припадајућом законском затезном каматом од подношења тужбе до исплате, као и да му надокнади трошкове парничног поступка. Ставом другим изреке, обавезан је тужилац да туженом накнади трошкове парничног поступка у износу од 4.580,00 динара у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде, под претњом принудног извршења.

Против наведене пресуде, тужилац је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде, у смислу члана 372 ЗПП-а, Апелациони суд је нашао да жалба није основана.

У проведеном поступку нису почињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачке 1,2,5,7 и 9 ЗПП-а, на које Апелациони суд пази по службеној дужности. Побијана пресуда нема недостатака који се истичу у жалби и због којих се њена правилност не би могла испитати. Због тога нису основани наводи жалбе о постојању битне повреде одредаба парничног поступка из тачке 12 става 2. наведене одредбе.

Према утврђеном чињеничном стању, решењем Трговинског суда у Београду Ст – 8944/02 од 07.11.2002. године отворен је стечајни поступак над Друштвом за међународну трговину „аа“ д.о.о. из __. Тужиоцу је, даном отварања стечајног поступка, престао радни однос код наведеног друштва (стечајног дужника). Решењем Вишег трговинског суда Пж – 228/03 од 13.02.2003. године укинуто је решење Ст – 8944/02 од 07.11.2002. године и предмет враћен нижестепеном суду на поновно суђење. У поновљеном суђењу, Трговински суд у Београду је 19.02.2003. године донео решење Ст – 8944/02 којим је отворен стечајни поступак. Ово решење Виши трговински суд у Београду је укинуо решењем Пж-3191/03 од 07.05.2003. године и предмет вратио нижестепеном суду на поновно суђење. Решењем Трговинског суда у Београду Ст-8944/02 од 12.01.2004. године стечајни поступак је обустављен. Према исказу тужиоца губитак посла је психички веома тешко поднео зато што има малолетну ћерку а супруга прима малу плату, тако да је трпео страх за сопствену егзистенцију и егзистенцију своје породице. По престанку радног односа тужилац је обављао послове таксисте, иако за тај посао није квалификован.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, правилно је поступио првостепени суд када је одбио тужбени захтев.

Тужилац заснива свој тужбени захтев за накнаду штете на тврдњи да му је судија Трговинског суда у Београду, незаконитим и неправилним радом у поступку стечаја Друштва за међународну трговину „аа“ д.о.о. из __ у којем је био запослен, проузроковао материјалну штету у висини изгубљене зараде и нематеријалну штету у виду претрпљеног страха и душевних болова због незаконитог губитка посла.

Одредбом члана 25 став 1 Устава Републике Србије („Службени гласник Републике Србије“ број 1/90), важећег у време отварања стечајног поступка над предузећем у којем је тужилац био запослен, прописано је да свако има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом нанесе службено лице или државни орган или организација која врши јавна овлашћења у складу са законом. Слична одредба садржана је у члану 35 став 2 сада важећег Устава Републике Србије. Правно лице, у смислу чл. 172 став 1 Закона о облигационим односима, одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција. Сходно члану 6 Закона о судијама („Службени гласник Републике Србије“ број 63/01 са каснијим изменама и допунама), важећег у време штетног догађаја на којем тужилац заснива свој тужбени захтев, за штету коју судија проузрокује незаконитим или неправилним радом одговара Република Србија.

Одговорност државе за штету коју проузрокује судија нераскидиво је повезана са начелом судијске независности. Ово начело предвиђа да је судија самосталан и независан у свом раду, овлашћен да независно и самостално тумачи и примењује материјално право. Погрешно тумачење прописа не представља незаконит или неправилан рад суда због којег би држава одговарала за штету. Свако поступање првостепеног суда које је супротно правном схватању вишег суда, не може се сматрати незаконитим или неправилним радом нижестепеног суда као основом за одговорност државе за накнаду штете. Зато чињеница да је виши суд укидао одлуке нижег суда о отварању стечајног поступка над предузећем у којем је тужилац био запослен, сама по себи није довољна да докаже како је поступање судије било незаконито или неправилно, због чега би тужена, на основу цитираних законских одредби, била дужна да надокнади тужиоцу штету.


Изјављеном жалбом, по налажењу Апелационог суда, неосновано се оспорава правилност првостепене пресуде.

Решење о отварању стечајног поступка Ст-8944/02 од 07.11.2002. године донето је након рочишта одржаног у складу са чланом 77 став 1 Закона о принудном поравнању, стечају и ликвидацији („Службени лист СФРЈ“ број 84/89 и „Службени лист СРЈ“ број 37/93 и 28/96). У том решењу првостепени Трговински суд је изложио становиште о испуњености услова за отварање стечајног поступка из члана 2 наведеног Закона, јер је дужник неликвидан и у дужем временском периоду нема прилива на рачуну, те да радње у вези са продајом непокретне имовине Холдинга „аа1“ у циљу обезбеђења средстава за намирење дугова стечајног дужника, због којих је дужник предложио одлагање рочишта, предузимају неовлашћена лица. Виши Трговински суд је у поступку по жалби стечајног дужника, у решењу Пж-228/03 од 13.02.2003. године, изразио став о преурањености одлуке о предлогу за отварање стечајног поступка, уз образложење да стечајно веће није надлежно да процењује да ли је Холдинг компанију у поступку прибављања одобрења за продају непокретности код Агенције за приватизацију заступало овлашћено лице, односно да је првостепени суд био дужан прихватити предлог стечајног дужника и одложити рочиште ради одлучивања о постојању услова за отварање поступка стечаја и тражити од дужника и аа1 компаније да у остављеном судском року доставе изјаву којом аа1 компанија преузима дугове стечајног дужника, исту оценити и са њом поступити на начин одређен чланом 78 Стечајног закона. Из изложеног следи да је другостепени суд имао другачије правно становиште од нижестепеног суда у погледу процене испуњености услова за отварање стечајног поступка на рочишту од 07.11.2002. године, односно о дужности нижестепеног суда да то рочиште одложи у смислу одредбе члана 78 Закона. Наведеном законском одредбом регулисано је иначе поступање суда у вези са датом изјавом о преузимању дуга и предвиђено да ће суд по потреби у том случају одложити рочиште. Погрешно тумачење првостепеног суда законских одредби у вези изјаве о преузимању дуга и у том случају нужности одлагања рочишта, по налажењу овог суда не сматра се незаконитим или неправилним радом због којег би у овој правној ствари постојала одговорност тужене.

Отварањем стечајног поступка тужиоцу је по сили закона, у смислу члана 93 став 1 Закона о принудном поравнању, стечају и ликвидацији, престао радни однос код предузећа над којим је отворен стечајни поступак. Укидањем решења о отварању стечајног поступка одлука о престанку радног односа тужиоца и даље је остала на снази, односно тужилац није након тога враћен у радни однос. Због тога, одлуком Вишег Трговинског суда да укине решење Трговинског суда у Београду Ст-8944/02 од 19.02.2003. године о отварању стечајног поступка донетог у поновљеном суђењу, без одржавања рочишта и непоступањем по обавезујућим примедбама из претходног решења другостепеног суда, тужиоцу није ни могла бити проузрокована материјална и нематеријална штета коју потражује предметном тужбом због престанка радног односа.

Одлука Великог персоналног већа Врховног суда Србије Су-119/03 од 23.02.2004. године којом је утврђено да постоје разлози за разрешење судије – председника стечајног већа у поступку стечаја Друштва за међународну трговину „аа“ д.о.о. из __ нису од утицаја на правилност побијане пресуде. Предмет Трговинског суда у Београду у којем је вођен стечајни поступак над наведеним предузећем није био цењен од стране тог органа, при чему су ирелевантни разлози због којих то није учињено, односно зато што поступање судије у том предмету није било обухваћено предлогом председника Вишег трговинског суда.

Потврђена је и одлука о парничним трошковима јер је заснована на правилној примени чланова 149 и 150 ЗПП.

Са свега наведеног, на основу члана 375 ЗПП, одлучено је као у изреци.


Председник већа-судија
Бранислав Босиљковић с.р.

М.Г.

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)