Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
9.09.2015.

Гж 4647/15

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 4647/15
Дана 09.09.2015.године
Б Е О Г Р А Д
Немањина 9


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Зорице Ђаковић, председника већа, Светлане Павић и др Драгице Попеску, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужене Републике Србије, Министарства правде и државне управе, коју заступа Републички јавни правобранилац, одлучујући о жалбама парничних странака изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду П бр.708/13 од 20.маја 2015. године, у седници већа одржаној дана 09.09.2015. године донео је:


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду П бр.708/13 од 20.маја 2015. године у ставу другом и трећем изреке.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Вишег суда у Београду П бр.708/13 од 20. маја 2015. године, у ставу првом изреке, тако што се ОБАВЕЗУЈЕ тужена Република Србија-Министарство правде да тужиоцу АА, на име рехабилитационог обештећења, накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због лишења слободе рехабилитованог лица, исплати износ од 300.000,00 динара, на текући рачун отворен под бројем _ код Банка Интеса, све са законском затезном каматом почев од 20.05.2015. године, па до коначне исплате, у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде, док се преко наведеног износа, а до износа од 800.000,00 динара досуђеног ставом првим изреке првостепене пресуде, са припадајућом законском затезном каматом, тужбени захтев ОДБИЈА као неоснован.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ решење о трошковима парничног поступка садржано у ставу четвртом изреке пресуде Вишег суда у Београду П бр.708/13 од 20.маја 2015. године тако што се ОБАВЕЗУЈЕ тужена да тужиоцу на име накнаде трошкова парничног поступка, исплати износ од 33.000,00 динара у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду П бр.708/13 од 20.маја 2015. године, ставом првим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца па је обавезана тужена да му на име рехабилитационог обештећења, накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због лишења слободе рехабилитационог лица исплати износ од 800.000,00 динара, на текући рачун отворен под бројем _ код Банке Интеса, све са законском затезном каматом почев од 20.05.2015. године, па до коначне исплате, у року од 15 дана. Ставом другим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца за накнаду нематеријалне штете преко досуђеног износа из става првог изреке ове пресуде, а до траженог износа од 20.000.000,00 динара, односно за износ од 19.200.000,00 динара, све са законском затезном каматом почев од 20.05.2015. године, па до коначне исплате. Ставом трећим изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца у делу у којем је захтевао исплату накнаде материјалне штете и то по основу: обављеног, а неплаћеног рада у редовно радно време и то износ од 3.608.000,00 динара; обављеног, а неплаћеног прековременог рада износ од 7.832.850,00 динара; неисплаћених плата за време незапослености по престанку лишења слободе износ од 21.600.000,00 динара; губитка пензије износ од 18.281.666,66 динара; разлике у пензијама износ од 30.881.666,66 динара, као неоснован. Ставом четвртим изреке, обавезана је тужена да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 232.890,00 динара у року од 15 дана.

Против наведене пресуде парничне странке су благовремено изјавиле жалбу и то тужилац побијајући је у ставу другом, трећем и четвртом изреке из свих законских разлога прописаних одредбом члана 373 Закона о парничном поступку, а тужена против одлуке из става првог и четвртог изреке из свих законских разлога прописаних одредбом члана 373 Закона о парничном поступку.

Апелациони суд у Београду је испитао првостепену пресуду у границама законских овлашћења прописаних одредбом члана 386 Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС” бр.72/11) и нашао да жалба тужиоца није основана, док је жалба тужене делимично основана.

Побијана пресуда није захваћена битном повредом одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1, 2, 3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које повреде овај суд као другостепени пази по службеној дужности, као ни битном повредом одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 12 Закона о парничном поступку на коју парничне странке указују у жалби. Наиме, изрека првостепене пресуде је јасна и разумљива и не противречи себи ни разлозима датим у њој. У пресуди је наведено довољно разлога о свим битним чињеницама које су такође јасне и непротивречне, па побијана пресуда нема недостатака због којих се не би могла испитати.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је као син рехабилитованог лица, покојног ПП Министарству правде Републике Србије, Комисији за рехабилитационо обештећење у Новом Саду дана 29.04.2013.године поднео захтев за рехабилитационо обештећење, којим је тражио да му се у року од 90 дана на име рехабилитационог обештећења исплати материјална и нематеријална штета у укупном износу од 89.902.665,16 динара по првој варијанти, односно у износу од 91.781.233,33 динара по другој варијанти. Тужиоцу је по наведеном захтеву дана 27.09.2013.године понуђен споразум о рехабилитационом обештећењу на тај начин што би се Република Србија, Министарство правде и државне управе обавезало да истом на име рехабилитационог обештећења и то на име накнаде нематеријалне штете за душевне болове које је претрпео због лишења слободе свог оца, исплати износ од 100.000,00 динара, а који споразум од стране тужиоца није прихваћен. Отац тужиоца, ПП умро је 20.априла 2012. године. Тужилац је рођен _. године, а у браку његових родитеља рођено је још двоје деце и то АА1 који је преминуо 25.јануара 1986. године и АА2 која је рођена 09.јула 1959. године. Такође, је утврђено да је Виши суд у Београду решењем Рех 269/ 12 од 14.02.2013. године рехабилитовао пок. ПП и утврдио да је решење Комисије за прекршаје Народног одбора 2, реона Града Београда број 353 од 24.02.1951. године у односу на покојног ПП, ништаво од тренутка доношења у целини, и да су ништаве све његове правне последице, те да се рехабилитовано лице ПП, има сматрати неосуђиваним, а време проведено на издржавању казне у периоду од 11.01.1951. године до 16.10.1952. године сматра се неоправданим лишењем слободе.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је правилно применио материјално право и то одредбе члана 26 став 3 и члана 7 тачка 5 Закона о рехабилитацији када је закључио да је тужена одговорна за нематеријалну штету коју је тужилац претрпео у виду душевних болова због лишења слободе рехабилитационог лица, сада покојног ПП и да је у обавези да му исплати рехабилитационо обештећење.

Разлоге, које је за одлуку дао првостепени суд у овом делу у свему као правилне прихвата и овај суд.

Наиме, одредбом члана 26 став 3 Закона о рехабилитацији прописано је да рехабилитовано лице и лица из члана 7 тачка 5 овог закона имају право на накнаду нематеријалне штете за душевне болове због лишења слободе у складу са законом којим се уређује облигациони односи. Одредбом члана 7 тачка 5 Закона о рехабилитацији, предвиђено је да захтев за рехабилитацију могу поднети лица из члана 1 став 1 тог закона која су за време трајања повреде права и слободе родитеља рођени у установама за извршење санкција, односно која су у тим установама с њима провела део времена или су у то време расла без родитељског старања, једног, другог, или оба родитеља. Тужилац је за време док се његов сада покојни отац ПП налазио на издржавању изречене затворске казне живео без очевог родитељског старања. Правноснажном судском одлуком извршена је рехабилитација његовог покојног оца, због чега тужилац у смислу цитираних законских одредби има право на накнаду нематеријалне штете коју није остварио пред Комисијом за рехабилитационо обештећење.

Међутим, одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због лишења слободе рехабилитованог лица, првостепени суд је погрешно применио материјално право, одредбу члана 200 Закона о облигационим односима, на шта основано указује садржај жалбе туженог.

Наиме, тужилац је као дете рехабилитованог лица, имао шест месеци када је његов отац, сада пок. ПП ухапшен и растао је без његовог родитељског старања једну годину, девет месеци и пет дана (укупно 645 дана), при чему је околност да је његов отац био на издржавању казне на Голом отоку утицала и на његово школовање, запослење и на судбину чланова уже породице. Међутим, по оцени Апелационог суда, тужиоцу на име правичне новчане накнаде за овај вид нематеријалне штете припада износ од 300.000,00 динара, а посебно код чињенице да је тужилац имао само шест месеци када му је отац ухапшен и да у тренутку одласка његовог оца на издржавање казне није могао да схвати значај те чињенице, већ је његово одсуство осетио касније, јер га практично није ни познавао док није дошао са издржавања казне, а налазећи да се овим новчаним износом постиже пуна сатисфакција за претрпљену нематеријалну штету и да овај износ представља правичну новчану накнаду, с обзиром на циљ коме ова накнада служи, као и да се досуђеним износом не сме погодовати тежњама које нису спојиве за њеном природом и друштвеном сврхом. На досуђени износ накнаде нематеријалне штете суд је тужиоцу досудио законску затезну камату сагласно члану 277 Закона о облигационим односима почев од 20.05.2015. године, као дана пресуђења.

Неосновани су наводи жалбе тужиоца да је Виши суд у поступању по тужбеном захтеву пошао искључиво од Закона о рехабилитацији и тиме Закон о рехабилитацији у поступању по овом тужбеном захтеву ставио изнад члан 35 став 1 и 2 Устава Републике Србије, као и изнад члана 14 став 1 и 2 Конвенције против тортуре и других свирепих, нељудских и понижавајућих казни и поступака, те и да је Уставни суд Републике Србије својом одлуком Уж 2789/14 од 11.12.2014. године поништио пресуду Апелационог суда у Новом Саду због арбитрарне и произвољне примене материјалног права и уставно-неприхватљивог става, да је Закон о рехабилитацији искључиво меродаван за поступање по тужбама за накнаду рехабилитационе штете. При томе, првостепени суд приликом одлучивања није водио рачуна о свим околностима које могу бити од значаја за утврђивање износа правичне новчане накнаде нематеријалне штете, односно није довољно водио рачуна о значају повређеног добра, јер овде повређено добро није само част и углед, не узимајући у обзир и друге релевантне чињенице и околности приликом досуђивања нематеријалне штете, као што су нехуманост затворских услова у којима је отац подносиоца боравио, болест оца подносиоца која је настала као последица боравка у затворима, поступање затворског особља према његовом оцу, као и злостављање које је трпео. Ово због тога што по налажењу Апелационог суда правична новчана накнада за нематеријалну штету коју је тужилац претрео у виду душевних болова због лишења слободе свог оца као рехабилитованог лица, износи 300.000,00 динара, с обзиром да је тужилац у време када је његов отац ухапшен имао само 6 месеци, односно налазио се у животној доби када није могао бити изложен великим трпљењима. При томе, за одмеравање висине правичне новчане накнаде су без значаја околности на које се тужилац у жалби позива( нехуманост затворских услова у којима је његов отац боравио, болест његовог оца која је настала као последица боравка у затвору, поступање затворског особља према истом и др.) јер су ове околности од значаја приликом одмеравања правичне новчане накнаде нематеријалне штете рехабилитованом лицу за претрпљене душевне болове због лишења слободе , а које лице је било на издржавању казне затвора. Такође, неосновани су жалбени наводи тужиоца о погрешној примени материјалног права при одлучивању о висини правичне новчане накнаде нематеријалне штете јер би по оцени Апелационог суда већи износ од досуђеног био у супротности са чланом 200 став 2 ЗОО.

Неосновани су и наводи жалбе тужиоца да је пресудом пензионисаном војном генералу АА3 који је неосновано лишен слободе и који је у притвору провео 100 дана, досуђена накнада штете у износу од 6.000.000,00 динара, односно 60.000,00 динара за сваки дан неоснованог лишења слободе, имајући у виду да се не ради о истој чињеничној и правној ситуацији, с обзиром да се тужилац није налазио на издржавању казне затвора.

Надаље, полазећи од овако утврђеног чињеничног стања правилно је првостепени суд применио материјално право и то одредбу члана 26 став 1 и 2 Закона о рехабилитацији када је закључио да тужиоцу као сину рехабилитованог лица не припада право на накнаду материјалне штете(по основу обављеног а неплаћеног рада у радно време, обављеног а неплаћеног прековременог рада, неисплаћених плата за време незапослености по престанку лишења слободе, губитка пензије и разлике у пензијама) и донео одлуку као у ставу трећем изреке ове пресуде.

Наиме, према члану 26 став 1 и 2 Закона о рехабилитацији, рехабилитовано лице има право на обештећење за материјалну штету насталу због повреде права и слобода у складу са законом којим се уређују облигациони односи и има право на враћање неисплаћених новчаних износа и трошкова поступка у ревалоризованом износу, чија се висина одређује тако што се утврђује сразмера наплаћених износа према просечној плати у време наплате у односу на плату у Републици Србији у години у којој се врши плаћање. Према члану 20 истог закона рехабилитовано лице има право на посебан пензијски стаж, месечну новчану накнаду, посебан додатак, здравствену заштиту и друга права из здравственог осигурања, право на враћање конфисковане или одузете имовине, односно обештећење за ту имовину и право на рехабилитационо обештећење. Сва ова права су права рехабилитованог лица, а не његових сродника. У том контексту, и по налажењу Апелационог суда правилан је закључак првостепеног суда да тужилац као син рехабилитованог лица ПП нема право на накнаду материјалне штете, јер она према цитираној законској одредби припада само рехабилитованом лицу.

Неосновани су наводи жалбе тужиоца да Виши суд у Београду није дао образложење из којих разлога тужилац нема право по члану 204 став 1 Закона о облигационим односима да наследи право оштећеног на накнаду материјалне штете, па због погрешне примене материјалног права није утврдио да је покојни ПП пре лишења слободе био запослен и коју зараду је остваривао, односно да ли се по повратку са Голог отока поново запослио, када и где и колику је зараду остваривао, односно колики му је био губитак у заради. Ово због тога што садржина одредби члана 7 тачка 5, 21 и 26 Закона о рехабилитацији, а којим је регулисана материја права рехабилитованог и других лица укључујући и право на рехабилитационо обештећење упућује на закључак да лице из члана 7 тачка 5 овог закона, као наследник рехабилитованог лица нема право на обештећење за материјалну штету коју је рехабилитовано лице претрпело за време неоснованог и незаконитог лишења слободе, како то правилно закључује првостепени суд. Ово право би могло да буде предмет наслеђивања једино у случају да је посебним прописом или посебном одредбом Закона о рехабилитацији прописано да се по ступању наведеног закона и по правноснажности решења о рехабилитацији, право на накнаду штете сматра имовинским правом рехабилитованог лица и да улази у његову заоставштину и да може бити предмет наслеђивања. Тужиочев отац ПП је преминуо дана 20.04.2012. године, односно пре доношења решења Вишег суда у Београду Рех бр.269/12 од 14.02.2013. године, којим је усвојен захтев за рехабилитацију ПП, те се сагласно одредби члана 3 Закона о рехабилитацији не може сматрати ни да је рехабилитовано лице за живота стекло имовинска права на накнаду материјалне штете, па стога то право не улази у његову заоставштину, нити може да буде предмет наслеђивања.

Како се ни осталим наводима жалбе тужиоца не доводи у сумњу законитост и правилност побијане пресуде, Апелациони суд у Београду је на основу одредбе члана 390 и 394 став 1 тач. 4 ( Сл. Гласник Р. Србије одлучио као у ставу првом и другом изреке.

Како је првостепена пресуда преиначена, Апелациони суд је применом одредбе члана 165 став 2 Закона о парничном поступку одлучио о трошковима целог парничног поступка, па имајући у виду да је тужилац само делимично успео у спору и то у износу од 300.000,00 динара, то је овај суд применом одредби из члана 150 и 153 Закона о парничном поступку тужиоцу досудио трошкове поступка који су били потребни за вођење ове парнице и то за заступање од стране пуномоћника на 3 одржана рочишта у износу од по 7.500,00 динара, за приступ на једно неодржано рочиште у износу од 4.500,00 динара, састав тужбе у износу од 6.000,00 динара, што све укупно износи 33.000,00 динара, све обрачунато према Адвокатској тарифи важећој у време пресуђења, а за вредност предмета спора за који је тужилац успео, због чега је применом одредбе члана 401 тачка 3 ЗПП-а, одлучио као у ставу трећем изреке.


ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА - СУДИЈА
Зорица Ђаковић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)