Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
2.04.2015.

Гж 4634/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж.бр.4634/14
Дана 02.04.2015. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Драгане Бољевић, председника већа, Снежане Живковић и Милице Аксентијевић, чланова већа, у парници тужиља АА1. АА2 и АА3, које заступа адв.АБ, против тужене Републике Србије, Министарство одбране, коју заступа Дирекција за имовинско-правне послове Београд, Светозара Марковића бр.21, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужиља изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П.4557/12 од 16.06.2014. године, у седници већа одржаној дана 02.04.2015. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ жалба тужиља као неоснована и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.бр.4557/12 од 16.06.2014. године.


О б р а з л о ж е њ е

Првостепеном пресудом одбијен је тужбени захтев да тужена на име накнаде штете за оштећење куће аа, тужиљама исплати износ од 400.000,00 динара са законском затезном каматом почев од подношења тужбе 01.11.2001. године до исплате, као неоснован, ставом првим. Ставом другим изреке првостепене пресуде одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Против наведене пресуде тужиље су благовремено изјавиле жалбу оспоравајући је због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући првостепену пресуду у смислу члана 372. Закона о парничном поступку - ЗПП (“Службени гласник РС”, бр.125/04 и 111/09), чије се одредбе примењују на основу члана 506. став 1. ЗПП (“Службени гласник РС”, бр.72/2011, 42/2013 - одлука Уставног суда, 74/2013 - одлука Уставног суда и 55/2014), Апелациони суд у Београду је оценио да је жалба тужиља неоснована.

У првостепеном поступку нису почињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 1, 2, 5, 7. и 9. ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности.

Приликом доношења побијане пресуде није почињена ни битна повреда одредаба парничног поступка из члан 361. став 2. тачка 12. ЗПП, на коју тужиље неосновано указују жалбом. Супротно жалбеним наводима, изрека првостепене пресуде не противречи њеним разлозима, који су јасни и међусобно сагласни и наведени о свим одлучним чињеницама, па нема недостатака због којих се пресуда не би могла испитати.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиље су власнице непокретности у Вуковару које су оштећене новембра месеца 1991. године у дејствима ЈНА проузрокованих оружаним акцијама хрватских побуњеника. Првостепени суд је закључио да нема одговорности тужене за штету коју су тужиљама проузроковали организатори оружане побуне од чије противправне радње се, према становишту првостепеног суда држава СФРЈ бранила, због чега за тако насталу штету држава СФРЈ не може бити одговорна у смислу члана 173. у вези са чланом 16. Закона о облигационим односима, јер она сама није предузела никакву противправну делатност.

Закључак првостепеног суда о непостојању одговорности тужене, јесте правилан и на његову правилност не утичу разлози којима је тај закључак поткрепљен.

Законом о потврђивању Споразума о питањима сукцесије (“Службени лист СФРЈ – Међународни уговори'', бр.6/2002 од 03.07.2002. године) уређене су обавезе Држава сукцесора бивше СФРЈ, при чему је питање приватне својине и стечених права уређено прилогом Г уз Споразум о сукцесији који је, у складу са чланом 6. Споразума његов саставни део. Одредбом члана 1. прилога Г, прописано је да ће приватна својина и стечена права грађана или других правних лица СФРЈ бити заштићена од стране држава сукцесора у складу са одредбама овог прилога, а члана 2. став 1. да ће права на покретну и непокретну имовину која се налази на територији Државе сукцесора и на који су грађани и друга правна лица СФРЈ имали право на дан 31.12.1990. године бити призната, заштићена и враћена у првобитно стање од стране те државе у складу са утврђеним стандардима и нормама међународног права, и то независно од националности, држављанства, боравишта или пребивалишта таквих лица. Особе које нису биле у могућности да остваре таква права ће имати право на накнаду у складу са грађанским и међународним правним нормама. Одредбом члана 4. истог прилога прописано је да ће државе и сукцесори предузети такве активности које могу бити захтеване општим правним принципима и на други начин предвиђене да би се обезбедила ефикасна примена принципа који се наводе у овом прилогу као што је закључивање билетарних споразума и обавештавање својих судова и других овлашћених органа. Из наведених одредбаа Споразума о сукцесији очигледно је да признање, односно заштиту и враћање у првобитно стање права на покретну и непокретну имовину у надлежности Државе сукцесора на чијој се територији та имовина налази, односно Републике Хрватске која је потписник Споразума о сукцесији. Стога Република Србија, као правни следбеник СРЈ, нема обавезу да тужиљама накнади штету, те је тужбени захтев у односу на тужену неоснован и правилно одбијен од стране првостепеног суда.

На другачији закључак не утиче ни позивање тужиља на одредбу члана 180. Закона о облигационим односима, којом је прописано да за штету насталу смрћу, телесном повредом или оштећењем, односно уништењем имовине физичког лица услед аката насиља или терора, као и приликом јавних демонстрација и манифестација, одговара држава чији су органи по важећим прописима били дужни да спрече такву штету, пошто и из те одредбе произлази обавеза Републике Хрватке да накнади штете тужиљама. Сукоби који су се одиграли у Вуковару, па и они у новембру 1991. године, којом приликом је настала штета за тужиље, настали су као последица оружаних активности побуњеничких група које су Република Хрватска – односно њени органи унутрашњих послова били дужни да спрече, па како то нису учинили, дужни су да тужиљама накнаде штету под условима прописаним наведеном законском одредбом.

На основу изложеног, како се ни осталим наводима жалбе законитост и правилност побијане пресуде не доводе у сумњу, Апелациони суд је одбио као неосновајну жалбу тужиља и потврдио првостепену пресуду, као у изреци ове пресуде, применом члана 375. ЗПП.

Потврђена је и одлука о трошковима поступка садржана у другом ставу изреке првостепене пресуде, применом члана 387. тачка 2. ЗПП, с обзиром да тужиље нису успеле у спору, а да тужена није тражила накнаду трошкова.

Председник већа-судија
Драгана Бољевић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)