Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
4.02.2015.

Гж 446/15

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 446/15
Дана 04.02.2015. године
Б Е О Г Р А Д


У  И М Е  Н А Р О Д А

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Бранислава Босиљковића, председника већа, Гордане Комненић и Ловорке Стојнов, чланова већа, у парници тужиоца АА чији је пуномоћник АБ адвокат, против тужене Републике Србије – Министарство одбране коју заступа Дикреција за имовинско правне послове – Одсек у Београду из Београда улица Светозара Марковића бр. 21, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П-15510/14 од 28.10.2014. године, у седници већа одржаној дана 04.02.2015. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П-15510/14 од 28.10.2014. године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П-15510/14 од 28.10.2014. године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тужилац АА тражио да суд обавеже тужену Републику Србију – Министарство одбране да му на име накнаде нематеријалне штете исплати за претрпљене душевне болове због умањења опште животне активности износ од 540.000,00 динара, за претрпљене физичке болове износ од 60.000,00 динара и за претрпљени страх износ од 132.800,00 динара све са припадајућом законском затезном каматом. Ставом другим изреке, одбијен је као неоснован захтев тужиоца за накнаду трошкова поступка.

Против наведене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде, у смислу члана 372 Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“ бр. 125/04 и 111/09 – у даљем тексту: ЗПП) који се у овом поступку примењује на основу члана 506 став 1 Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“ бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС и 55/14), другостепени суд је нашао да жалба није основана.

У проведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачке 1,2,5,7 и 9 ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности. Изјављеном жалбом се посебно не указује на постојање неке друге битне повреде одредаба парничног поступка из става другог наведеног члана.

Према утврђеном чињеничном стању, у тужиочеву војну књижицу уписан је податак да је био учесник рата у периоду од 28.09.1991. године до 04.08.1992. године у саставу аа. Војна књижица издата је 09.08.1996. године. Издавалац војне књижице је Министарство одбране Републике Српске – Одсек Приједор. Исти податак садржи и уверење Министарства одбране Републике Српске – Ресора за одбрамбене припреме, допуну и школовање – Одељење Бања Лука – Одсек Приједор од 28.09.2005. године које потврђује и даље признато учешће тужиоца у рату све до 05.08.1995. године, укључујући и време проведено у заробљеништву од 04.08.1995. године до 29.05.1996. године. Војна јединица са ознаком аа није била у организационом саставу бивше ЈНА. Генералштаб Војске Србије и Министарство одбране Републике Србије нису могли доставити податке о учешћу тужиоца у рату као припадника оружаних снага бивше СФРЈ – војне јединице у саставу ЈНА или територијалне одбране. Ни орган Републике Српске није могао доставити обавештење о војној јединици бивше ЈНА или територијалне одбране чије припаднике и евиденцију је преузела аа.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да тужилац није доказао да је био припадник оружаних снага бивше СФРЈ до 19.05.1992. године и зато је одбио тужбени захтев.

Поднетом тужбом тужилац захтева накнаду нематеријалне штете за претрпљени страх, физичке болове и душевне болове због умањења опште животне активности услед погоршања здравља, као последице његовог учешћа у ратним сукобима.

Право на правичну накнаду нематеријалне штете имају припадници ЈНА, територијалне одбране и добровољци укључени у ЈНА или територијалну одбрану, без обзира на садашње држављанство, ако су штету претрпели у оружаним сукобима или у другим војним активностима са повећаном опасношћу предузетим у циљу заштите Устава и Закона током 1991. године и све до 19.05.1992. године, односно најкасније до дана када се последња војна јединица повукла у границе Савезне Републике Југославије. Тужена је у обавези да ту штету надокнади по основу објективне одговорности, у смислу члана 218 тада важећег Закона о служби у оружаним снагама у вези са члановима 173 и 174 Закона о облигационим односима.

Одредбом члана 223 став 2 ЗПП прописано је да страна која тврди да има неко право сноси терет доказивања чињенице која је битна за настанак или остваривање права, ако законом није друкчије одређено. У конкретном случају, тужилац зато мора доказати своју тврдњу да је био припадник војне јединице која је, до повлачења ЈНА у границе Савезне Републике Југославије, била у саставу оружаних снага бивше СФРЈ (ЈНА или територијалне одбране). Ту чињеницу тужилац доказује војном књижицом и уверењем које су издали војни органи Републике Српске, из којих произилази да је од 28.09.1991. године до 04.08.1992. године био учесник рата као припадник војне јединице (аа), која није била у организационом саставу бивше ЈНА. Другим изведеним доказима није се могло утврдити да је означена војна јединица преузела припаднике других војних јединица у саставу бивше ЈНА или територијалне одбране, нити је податак о учешћу тужиоца у рату могао бити прибављен од војних органа Републике Србије (Генералштаба Војске Србије и Министарства одбране).

Из наведених разлога, по налажењу овог суда, правилно је закључио првостепени суд да тужилац није доказао својство припадника оружаних снага бивше СФРЈ и да се због тога нису стекли услови за накнаду нематеријалне штете по основу објективне одговорности тужене у смислу члана 218 став 2 раније важећег Закона о служби у оружаним снагама.

Правилност донете одлуке се неосновано оспорава изјављеном жалбом.

Војну књижицу тужиоцу издало је Министарство одбране Републике Српске. У тој, страној јавној исправи, унет је податак да је тужилац био учесник рата од 28.09.1991. године до 04.08.1992. године као припадник аа. Означена војна јединица није била у организационом саставу бивше ЈНА. На основу доказа који су изведени на предлог тужиоца не може се са сигурношћу утврдити да је та војна јединица преузела тужиоца као припадника неке војне јединице ЈНА након њеног повлачења са територије Републике Хрватске и Босне и Херцеговине, а та чињеница није могла бити утврђена ни од војних органа тужене државе. У таквој ситуацији, о статусу тужиоца као припадника оружаних снага бивше СФРЈ одлучује се применом правила о терету доказивања, у смислу члана 223 став 1 ЗПП. С обзиром да тужилац приложеним исправама и другим доказима које је предложио није успео доказати да је спорну нематеријалну штету претрпео као учесник ратних сукоба на делу територије бивше СФРЈ до 19.05.1992. године у саставу југословенских оружаних снага, његов тужбени захтев је морао бити одбијен.

О трошковима парничног поступка одлучено је правилном применом члана 149 ЗПП. Тужилац није успео у овом спору, па зато нема право на накнаду трошкова парничног поступка.

Са свега наведеног, на основу члана 375 ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа-судија
Бранислав Босиљковић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)