Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
13.07.2011.

Гж 4073/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 4073/10
Дана, 13.07.2011. године
Б е о г р а д

 

У И М Е Н А Р О Д А

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Јасминке Станојевић, председника већа, Драгане Маринковић и Ловорке Стојнов, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа пуномоћник АБ, адвокат, против туженог ББ, кога заступа пуномоћник БА, адвокат, ради накнаде нематеријалне штете, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној на пресуду Првог општинског суда у Београду П. 4241/08 од 12.05.2009. године, у седници одржаној 13.07.2011. године, донео је


П Р Е С У Д У

  ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П 4241/08 од 12.05.2009. године.


О б р а з л о ж е њ е

  Пресудом Првог општинског суда у Београду П 4241/08 од 12.05.2009. године, ставом првим изреке одбијен је тужбени захтев којим је тражено да се обавеже тужени да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете исплати износ од 5.000.000,00 динара и то на име душевних болова због повреде угледа, износ од 1.500.000,00 динара, на име душевних болова због повреде части, износ од 1.500.000,00 динара и на име душевних болова због повреде права личности, износ од 2.000.000,00 динара, све са законском затезном каматом од дана пресуђења до коначне исплате, као и да му накнади трошкове парничног поступка, као неоснован. Другим ставом изреке обавезан је тужилац да туженом накнади трошкове парничног поступка у износу од 166.000,00 динара.

Благовременом жалбом тужилац је побијао ову пресуду из свих законских разлога.

Одговором на жалбу предложено је да се жалба одбије као неоснована.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 372. ЗПП, Апелациони суд је нашао да је жалба тужиоца неоснована.

Првостепени суд у поступку доношења побијане пресуде није учинио неку од битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. ЗПП-а, на које овај суд, као другостепени, пази по службеној дужности, а неосновано се жалбом указује на битну повреду поступка из тачке 12. ове законске одредбе, која је у жалби погрешно означена као битна повреда поступка из члана 354. став 2. тачка 14. Закона о парничном поступку који је престао да важи. Изрека побијане пресуде је јасна и разумљива, није противречна изнетим разлозима о битним чињеницама, који су јасни, потпуни, међусобно сагласни и непротивречни садржини изведених доказа, те се њена законитост и правилност могу испитати. Супротно жалбеним наводима, правилно је првостепени суд у смислу члана 301. ЗПП-а одбио извођење појединих доказа, јер је одредбом члана 222. став 1. и 2. ЗПП-а прописано да се не доказују чињенице које је странка признала пред судом у току парнице и да се не доказују чињенице које су општепознате.

  Оценом изведених доказа и на основу неспорних и општепознатих чињеница првостепени суд је утврдио да је на основу Споразума о условима за коришћење лиценце, закљученог између Републике Србије – Министарство саобраћаја и веза и предузећа Мобилне телекомункације Србија - БК – ПТТ и Одлуке о издавању лиценце за пружање телекомуникационих услуга, које не спадају у услуге фиксне телекомуникационе мреже, као стечено право издата лиценца без накнаде у корист предузећа Мобилне телекомуникације Србија - БК – ПТТ, а да је Споразум потписао тужилац као Министар саобраћаја и веза и високи функционер Српске Радикалне странке, а да је наведену Одлуку потписао тадашњи потпредседник Владе доктор Војислав Шешељ и председник Српске Радикалне странке. По налажењу првостепеног суда, тужилац је као тадашњи високи државни функционер и дугогодишњи политичар, јавна личност (функционер), те је дужан да трпи критике, које се износе у вези са његовим јавним радом и државним пословима, па јавном изјавом туженог датом у емисији „Избори у Србији - Одлука 2008“ емитованој на првом програму РТС-а дана 07.05.2008. године, нису повређени углед и част тужиоца као права личности јер није била усмерена на његову личност већ на поступање тадашње Владе и њених функционера, а тужилац је био високи државни функционер у то време. Осим тога, по налажењу првостепеног суда, сагласно Уставу Републике Србије и одредбама Конвенције о заштити људских и мањинских права, сваки грађанин може да критикује рад Владе и њених министара и износи вредносни суд о њиховом раду, те је граница те критике према функционерима шира у односу на остале грађане.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да тужилац нема право на накнаду нематеријалне штете за трпљење душевних болова због евенуталне повреде угледа и части као права личности због јавне изјаве туженог, којом је критикован рад ондашње Владе и тужиоца као државног функционера.

По налажењу Апелационог суда, првостепени суд је правилно и потпуно утврдио чињенично стање, а затим правилном применом материјалног права основано закључио да у конкретном случају не постоји основ за накнаду нематеријалне штете за душевне болове због повреде права личности. Неосновано се жалбеним наводима тужиоца указује да предметна јавна изјава туженог не представља само вредносни суд, те да вредносни суд мора бити заснован на одређеним чињеницама и подацима како би се избегла произвољна критика, а да се при том у жалби, цитира само део предметне изјаве. Враћајући цитирани део предметне изјаве у њен контекст, јасно је да се изјава односила на критику рада тадашње Владе и тужиоца као тадашњег државног функционера, како је то правилно закључио првостепени суд и да се односила на проблем од општег интереса (проблем корупције). Како се предметна изјава није односила на приватни живот тужиоца, а границе прихватљиве критике су шире за државне функционере него за обичног грађанина, то је правилно првостепени суд закључио да предметна изјава није подобна да повреди права личности тужиоца (углед и част) јер није усмерена на његову личност. Право на политичку критику чије су прихватљиве границе шире него у случају обичних појединаца произилази из одредбе члана 46 Устава Републике Србије и члана 10 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Наведеном одредбом Устава прописано је да се јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје. Слобода изражавања може се ограничити законом, поред осталог, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других. Наведеном одредбом Европске конвенције прописано је да свако има право на слободу изражавања и то право укључује слободу поседовања сопственог мишљења, примања и саопштавања информација и идеја без мешања јавне власти и без обзира на границе. Пошто коришћење ових слобода повлачи за собом дужности и одговорности оно се може подвргнути формалностима, условима, ограничењима или казнама прописаним законом и неопходним у демократском друштву у циљу заштите угледа и права других, а што овде није био случај.

Како се ни осталим жалбеним наводима не доводи у сумњу законитост и правилност побијане пресуде, како у погледу одлуке о главној ствари, тако ни у погледу одлуке о трошковима поступка, то је овај суд применом члана 375 ЗПП-а одбио жалбу као неосновану и потврдио првостепену пресуду.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА,
Јасминка Станојевић

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)