Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
27.08.2014.

Гж 3566/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 3566/14
27.08.2014.године
Б Е О Г Р А Д 

 

  АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Весне Обрадовић, председника већа, Меланије Сантовац и Сање Пејовић, чланова већа, у парници тужилаца АА и АА1, обоје из Батајнице, чији је заједнички пуномоћник АБ, против тужене Републике Србије-Министарства одбране и Министарства унутрашњих послова, које заступа Републички јавни правобранилац из Београда улица Немањина број 22-26 и Дирекција за имовинско-правне послове из Београда, улица Светозара Марковића број 21, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужене изјављене против пресуде Првог основног суда у Београду П 12252/11 од 27.02.2013.године, исправљене решењем П 12252/11 од 17.03.2014.године и жалби тужилаца изјављеној против решења истог суда П 12252/11 од 17.03.2014.године, у седници већа одржаној дана 27.08.2014. године, донео је

П Р Е С У Д У

  ДЕЛИМИЧНО СЕ ОДБИЈА као неоснована жалба тужене и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П 12252/11 од 27.02.2013.године у делу става првог изреке којим је обавезана тужена да тужиоцима исплати накнаду нематеријалне штете на име претрпљеног страха и то тужиљи АА износ од 400.000,00 динара, а тужиоцу АА1 износ од 600.000,00 динара, све са законском затезном каматом почев од 27.02.2013.године па до исплате.

  ДЕЛИМИЧНО СЕ ПРЕИНАЧУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П 12252/11 од 27.02.2013.године у преосталом делу става првог изреке и ОДБИЈА се као неоснован тужбени захтев којим су тужиоци тражили да се обавеже тужени да им на име накнаде нематеријалне штете због претрпљеног страха исплати и то тужиљи АА још износ од 400.000,00 динара, а тужиоцу АА1 још износ од 600.000,00 динара све са законском затезном каматом почев од 27.02.2013.године до исплате.

  ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ решење о трошковима поступка садржано у ставу трећем изреке пресуде Првог основног суда у Београду П 12252/11 од 27.02.2013.године, тако што се обавезује тужена да тужиоцима накнади трошкове парничног поступка у износу од 389.100,00 динара у року од 15 дана од пријема преписа пресуде.

  УКИДА СЕ решење Првог основног суда у Београду П 12252/11 од 17.03.2014.године.


О б р а з л о ж е њ е

  Пресудом Првог основног суда у Београду П 12252/11 од 27.02.2013.године у ставу првом изреке обавезани су тужени да тужиоцима исплате на име накнаде нематеријалне штете на име претрпљеног страха због постојања неексплодиране експлозивне направе – неуклоњене бомбе од бомбардовања СРЈ у дворишту породичне стамбене зграде тужилаца у аа и то тужиљи АА износ од 800.000,00 динара, а тужиоцу АА1 износ од 1.200.000,00 динара све са законском затезном каматом почев од 27.02.2013.године па до исплате.

  Ставом другим изреке преко износа досуђених у ставу првом изреке и то за износ од 700.000,00 динара, на име накнаде за претрпљени страх тужиље АА са траженом каматом, те за износ од 1.800.000,00 динара на име накнаде за претрпљени страх тужиоца АА1 са траженом каматом тужбени захтев је одбијен као неоснован.

  Ставом трећим изреке обавезан је тужени да тужиоцима на име трошкова вођења поступка исплати износ од 423.600,00 динара.

  Решењем истог суда П 12252/11 од 11.03.2014.године, исправљена је напред наведена пресуда од 27.02.2013.године у ставу трећем изреке, другом реду, тако што уместо износа од 423.600,00 динара треба да стоји износ од 458.475,00 динара и у образложењу пресуде на страни 8 у одлуци о трошковима у шестом реду уместо износа од 204.000,00 динара треба да стоји износ од 215.250,00 динара. У осмом реду уместо износа од 306.000,00 динара треба да стоји износ од 322.875,00 динара, у једанаестом реду уместо износа од 423.600,00 динара треба да стоји износ од 458.475,00 динара.

  Ставом другим изреке одбијен је предлог тужилаца за исправку пресуде у погледу броја одржаних и неодржаних рочишта као и броја поднесака.

  Ставом трећим изреке одлучено је да у свему осталом пресуда остаје непромењена.

  Против наведене пресуде од 27.02.2013.године и то става првог и трећег изреке жалбу је благовремено изјавила тужена због битних повреда одредаба парничног поступка, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и због погрешне примене материјалног права.

  Тужиоци су благовремено изјавили жалбу на решење о исправци пресуде од 17.03.2014.године из свих законских разлога.

  Испитујући првостепену пресуде у границама овлашћења прописаних одредбом члана 372 ЗПП-а („Службени гласник РС“ број125/04 и 111/09), који се примењује на основу одредбе члана 506 став 1 („Службени гласник РС“ број 72/11), Апелациони суд у Београду је нашао да је жалба туженог делимично основана, а жалба тужилаца основана.

  У спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП-а, на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити се у жалби тужене указује на постојање таквих битних повреда поступка због којих би се побијана пресуда морала укинути.

  Из утврђеног чињеничног стања произилази да је дана 22.05.1999.године приликом бомбардовања СРЈ од стране војних снага НАТО у помоћно-економско двориште на удаљености од око 30 метара од породичне стамбене зграде тужилаца у улици аа, пала бомба која није експлодирала, да је у вези са падом бомбе урађен комплетан елаборат и одређен извођач радова, да је Центар за разминирање од међународне фондације за јачање безбедности људи претходно затражио да се на наведеној локацији обави истраживање, али да се коришћење најсавременијих детектора-бомба локаризатора није могло локализовати подручје на коме су присутни метали односно бомбе у дубини до 6 метара, а потом и на дубини од 12 метара, те да је било потребно обавити испитивања уз коришћење друге опреме и метода за испитивање промена у геомагнетном саставу тла која нису спроведена.

  Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, правилно је првостепени суд закључио да је тужени применом одредби члана 173, 174. и 184. Закона о облигационим односима одговоран за штету коју су тужиоци претрпели у конкретном случају. Наиме, из изведених доказа у току поступка је утврђено да је бомба пала у помоћно двориште тужилаца, за време бомбардовања од стране НАТО снага, да није експлодирала, те да стручна служба коју је у циљу заштите од неексплодираних убојитих средстава, а у складу са Законом о ванредним ситуацијама и Законом о министарствима формирао тужени, није предузела све мере које су у њеној моћи да се отклони опасност према грађанима и њиховој имовини проистекла од опасне делатности за коју одговара тужени као правни следбеник државе чији органи су надлежни за одбрану земље.

  Одредбом члана 28в у вези са чланом 1 Закона о министарствима („Службени гласник РС“ 19/04 са изменама и допунама) где је између осталог прописано да Центар за разминирање, као посебна организација коју образује Влада Републике Србије обавља стручне послове у области хуманитарног разминирања, а односе се на вођење евиденције о површинама које су загађене минама и другим неексплодираним убојитим средствима, извиђање површина за које се сумња да су загађене тим средствима, израда пројектних задатака за разминирање, контролу квалитета разминирања, упознавање становништва са опасностима од мина и других неексплодираних убојитих средстава.

  Према члану 1, 2 и 3 и члану 9-15 Закона о ванредним ситуацијама, Република Србија преко Народне скупштине, Владе, министарстава, а пре свега преко Министарства одбране и Министарства унутрашњих послова и других органа и посебних организација обезбеђује изградњу јединственог система заштите, између осталог и од последица ратних несрећа, у ком циљу је и основан Центар за уклањање мина, а потом и Центар за разминирање.

  Према томе, пад бомбе у двориште тужилаца је последица бомбардовања територије правног претходника туженог од стране НАТО снага, а одбрана државе је опасна делатност којом се баве њени органи, па је Република Србија, као правни следбеник СРЈ Југославије и Државне заједнице СЦГ дужна предузимати мере у циљу сузбијања и смањења обима штете која настаје као последица такве делатности, због чега су неосновани наводи жалбе тужене да није пасивно легитимисана у овом спору.

  Цењен је и навод жалбе тужене да нема доказа о постојању било какве бомбе у дворишту тужилаца, па је нашао да су неосновани. Ово стога што према извештају Министарства унутрашњих послова, Управе криминалистичке полиције Петог одељења од 17.10.2003.године, произилази да је за вађење бомбе заостале од бомбардовања 22.05.1999.године у дворишту тужилаца урађен комплетан елаборат, да је за извођача грађевинских радова ангажовано предузеће „АА“, да је предузеће „АА1“ задужено да изведе радове на скидању упаљача и уништавању НУС-а, да је инвеститор Канадска невладина организација која своју експозитуру има у Београду у улици _ и да је донатор целог пројекта Влада САД-а. Како стручна служба коју је у циљу заштите од неексплодираних убојних средстава, а у складу са Законом о ванредним ситуацијама и Законом о министарствима формирао тужени (Центар за уклањање мина, а потом и Центар за разминирање) није предузела све мере које су у њеној моћи да се отклони опасност према грађанима и њиховој имовини, проистекла из опасне делатности за коју одговара тужени, нити је достављен доказ да је упознавао Министарства и друге надлежне и државне органе са потребом обезбеђења средстава за такве намене у буџету, правилно је првостепени суд закључио да је тужени у обавези да тужиоцима надокнади претрпљену нематеријалну штету.

  Међутим, одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, првостепени суд је погрешно применио одредбу члана 200 Закона о облигационим односима, када је одлучио о висини правичне новчане накнаде, како основано тужени указује у жалби.

  Одмеравајући висину правичне новчане накнаде, овај суд је водио рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи оваква накнада (члан 200 став 2 ЗОО), па је имајући у виду интензитет и трајање страха који су тужиоци трпели, а који су описани у налазу вештака, нашао да правичну новчану накнаду за претрпљени страх тужиље АА представља износ од 400.000,00 динара, а тужиоца АА1 износ од 600.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од дана доношења првостепене пресуде, сагласно одредби члана 277 Закона о облигационим односима.

  Имајући у виду износ правичне накнаде за наведени вид нематеријалне штете који је утврдио овај суд, побијана пресуда је потврђена у делу који се односи на означени износ, док је у преосталом делу првостепена пресуда преиначена тако што је одбијен тужбени захтев за исплату износа од још 400.000,00 динара, тужиљи АА и за исплату износа од још 600.000,00 динара, тужиоцу АА1 за претрпљени страх, као превисоко досуђен.

  Из изнетих разлога применом члана 375 ЗПП-а одлучено је као у ставу првом изреке, а применом члана 380 став 1 тачка 4 ЗПП-а, као у ставу другом изреке ове одлуке.

  Апелациони суд у Београду је применом члана 161 став 2 ЗПП-а преиначио решење о накнади трошкова парничног поступка садржано у ставу трећем изреке побијане пресуде и применом одредаба чланова 149 и 150 ЗПП-а обавезао тужену да тужиоцима накнади трошкове парничног поступка у укупном износу од 389.100,00 динара које трошкове чине потребни издаци тужилаца за вођење ове парнице и то за састав тужбе и два образложена поднеска у износу од по 9.000,00 динара, за заступање на 12 одржаних рочишта у износу од по 10.500,00 динара, за заступање на четири неодржана рочишта у износу од по 6.000,00 динара, за састав жалбе износ од 18.000,00 динара, што чини укупно 195.000,00 динара који трошкови су увећани за 50% због заступања две странке што износи 292.500,00 динара, те трошкове вештачења у износу од 18.000,00 динара, као и трошкове судске таксе и то на тужбу у износу од 39.300,00 динара, и пресуду у износу од 39.300,00 динара, све одмерено према Тарифи о наградама и накнади трошкова за рад адвоката важећој у време пресуђења и Таксеној тарифи Закона о судским таксама с тим што је висина трошкова обрачуната према вредности спора од 600.000,00 динара, тј. према висини досуђеног износа штете за једног од тужилаца.

  Имајући у виду да је преиначено решење о трошковима поступка садржано у ставу трећем изреке побијане пресуде, то је укинуто решење од 17.03.2014.године којим је извршена исправка одлуке о трошковима те је применом одредбе члана 387 тачка 3 ЗПП-а одлучено као у ставу четвртом изреке побијане одлуке.

Председник већа-судија
Весна Обрадовић,ср.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)