Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
13.01.2015.

Гж 2933/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 2933/14
13.01.2015. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Зоране Делибашић, председника већа, Марине Јакић и Јасне Беловић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа адвокат АБ, против тужене Републике Србије – Министарство унутрашњих послова, коју заступа Државно правобранилаштво из Београда, улица Немањина број 22-26, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П.80600/10 од 27.03.2014. године, у седници већа одржаној 13.01.2015. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужене и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.80600/10 од 27.03.2014. године у ставу првом и трећем изреке.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П.80600/10 од 27.03.2014. године, ставом првим изреке делимично је усвојен тужбени захтев и тужена је обавезана да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете исплати укупно 280.000,00 динара и то на име претрпљених физичких болова 100.000,00 динара, на име претрпљеног страха 80.000,00 динара и на име претрпљених душевних болова због наружености 100,000,00 динара, са законском затезном каматом на ове износе почев од 27.03.2014. године до исплате. Ставом другим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев у делу којим је тражено да се тужена обавеже да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете преко досуђених 280.000,00 динара а до тражених 380.000,00 динара исплати још 100,000,00 динара, и то преко износа од 100,000,00 динара досуђеног на име претрпљених физичких болова а до траженог износа од 150.000,00 динара, за износ од још 50.000,00 динара и преко износа од 80.000,00 динара досуђеног на име претрпљеног страха, а до траженог износа од 130.000,00 динара, за износ од још 50.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од дана пресуђења до исплате. Ставом трећим изреке обавезана је тужена да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 172.980,00 динара.

Против наведене пресуде у усвајајућем делу жалбу је благовремено изјавила тужена, због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Апелациони суд у Београду је испитао побијану одлуку у смислу члана 372 ЗПП-а („Службени гласник РС“ бр.125/04, 111/09 и 53/13) који се у овој парници примењује на основу члана 506 став 1 ЗПП-а („Службени гласник РС“ бр.72/11, 49/13, 74/13 и 55/14) и оценио да жалба није основана.

У спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 3, 5, 7 и 9 ЗПП-а, на које другостепени суд пази по службеној дужности. Нема ни битне повреде из члана 361 став 2 тачка 12 истог закона, на коју се жалбом неосновано указује. Побијана пресуда је јасна, потпуна и непротивуречна, садржи разлоге о битним чињеницама а разлози који су наведени у образложењу сагласни су доказима изведеним током поступка, па пресуда нема недостатака због којих се не би могла испитати.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је 25.07.2010. године у ресторану – дискотеци „АА“ у селу аа, на територији Општине Младеновац, са пријатељима прослављао рођење сина. Исте вечери око 01,45 часова припадници МУП-а РС - Полицијске станице Младеновац су уз подршку припадника интервентне јединице „92 Београд” вршили контролу угоститељских објеката у Младеновцу, између осталог и дискотеке „АА“. Контрола и легитимисање присутних лица прошли су без инцидената, па су припадници полиције напустили објекат, задржавши се на паркингу испред објекта. Након што су полицијски службеници изашли из локала, тужилац је са пријатељима – СС1 до СС3, који су током поступка саслушани као сведоци, кренуо ка излазу где је у том тренутку била велика гужва. Припадници интервентне јединице су се у међувремену вратили јер је примљена дојава да је у локалу дошло до туче. Тужилац, који се у том тренутку налазио у близини улаза, се према наводима саслушаних припадника МУП-а, окренуо и лактом леве руке ударио полицијског службеника ОО у пределу испод ока, након чега је вођа интервентног тима ОО1 употребио физичку силу и методом „кључ на лакту леве руке“ савладао тужиоца. Из исказа сведока СС1 до СС3, те исказа сведока СС4 и СС5 утврђено је да је, након што је савладан, тужилац оборен на под и да су га, док се налазио на поду, припадници интервентне јединице наставили да ударају, односно шутирају ногама по глави и телу. Након неколико минута тужилац је са видним повредама и руку везаних лисицама иза леђа спроведен из локала у специјално возило („марицу“) и одвезен у притворску јединицу Полицијске станице у Младеновцу. Изјаве сведока биле су сагласне у погледу чињенице да су припадници полиције, док су га водили везаног ка возилу, тужиоца истовремено ударали и шутирали ногама, а да он није пружао никакав отпор. Након неколико часова проведених у притворској јединици, тужилац је наредног дана пуштен кући, а против њега је поднета прекршајна пријава и кривична пријава због сумње да је извршио кривично дело напад на службено лице у вршењу службене дужности из чл. 323 став 2 и КЗ РС.

Вештачењем од стране судског вештака хирурга-трауматолога утврђено је да је тужилац у догађају 25.07.2010. године задобио повреде у виду нагњечина са хематомима у пределу лица и тела, раздерина у пределу чела са мањом раном, истегнуће мишића вратног дела кичме, нагњечење леве лопатице, као и прелом носних костију без дислокације. Описане повреде укупно чине лаку телесну повреду изазвану у тучи замахнутим тупим предметима (рукама, ногама, ципелама, патикама или неким другим чвршћим предметима). Услед задобијених повреда тужилац је трпео болове јаког интензитета у трајању од 3 дана, болове средњег интензитета у трајању од 7 дана и болове слабог интензитета у трајању од око месец дана. Констатовано је и естетско оштећење средњег степена са наружењем које се огледа у ожиљку на левој страни носа величине 05 х 05 цм и на левој обрви, односно левом обрвном луку, величине око 2 цм, као и више мањих, површинских ожиљних промена по лицу са променом пигментације, што је видљиво и када се на то не обраћа посебна пажња. Тужиочева животна активност са ортопедско-трауматолошког становишта није умањена.

Из налаза и мишљења судског вештака неуропсихијатра утврђено је да је тужилац приликом повређивања 25.07.2010. године трпео примарни страх у трајању од око 10 минута у периоду непосредног, неочекиваног и бруталног физичког акта, након тога секундарни страх јаког интензитета у трајању од око 30 минута, потом секундарни страх средњег интензитета у трајању од 5 до 6 часова и секундарни страх слабог интензитета који је трпео наредна 24 часа. Претрпљени страх није оставио трајне последице на тужиочево психичко здравље.

На потпуно и правилно утврђено чињенично стање првостeпени суд је правилно применио материјално право и то одредбе члана 172 и 200 ЗОО, утврђивањем одговорности тужене и делимичним усвајањем тужбеног захтева.

Правилном применом материјалног права првостепени суд је закључио да је тужена одговорна за штету коју је тужилац претрпео повређивањем од стране припадника МУП-а у вршењу службене дужности, те да је штета настала као последица прекорачења законских овлашћења у коришћењу средстава принуде, прописаних одредбама чл. 11, 13, 84, 88 и 90 Закона о полицији ("Службени гласник РС", бр. 101/2005, 63/2009) и одредаба Правилника о техничким обележјима и начину употребе средстава принуде ("Службени гласник РС", бр. 19/2007, 112/2008), важећим у време настанка штете, те подвргавањем тужиоца нечовечном и понижавајућем поступању и кажњавању противно чл. 3 Европске конвенције за заштиту права и основних слобода измењене у складу са Протоколом бр. 11. Закон даје право овлашћеним лицима да примене физичку силу у обављању својих дужности, између осталог, када не могу на други начин да савладају отпор лица које одбија да изврши законито изречене наредбе, или уколико се разумно може очекивати да ће то лице пружити активан отпор, односно покушати да побегне. Употреба средстава принуде, па и физичке силе је у сваком случају законом ограничена и сила се може применити само у мери која је нужна да би се савладао отпор или да би се спречио напад, али употреба силе никада не сме да доведе до злостављања лица о коме је реч. У конкретном случају, имајући у виду природу тужиочевих повреда и утврђене околности случаја, степен примењене силе ни по оцени Апелационог суда није био примерен и оправдан датим околностима. Овакво поступање представља неправилан и незаконит рад државног органа, па је правилан закључак првостепеног суда да тужена држава одговара за насталу штету применом чл. 172 ЗОО.

Неосновано се жалбом тужене оспорава утврђено чињенично стање и оцена доказа. Из правилно прихваћених исказа тужиоца и сведока СС1 до СС3, те С4 и СС5 утврђено је да је 25.07.2010. године тужилац повређен од стране припадника интервентне јединице МУП-а РС, који су га оборили на под, шутирали га и ударали песницама и ногама након што је већ био савладан и није пружао отпор. Један од припадника интервентне јединице је претходно пришао тужиоцу и извукао га из масе говорећи му „ти ћеш нашег колегу да удариш“ и ударио га неколико пута песницом у главу. Сведоци СС4 и СС5 су посведочили да тужилац у притворској јединици није могао да дише од крви која му се сливала у уста, да је тражио помоћ али да му нико није помогао све док један од сведока који се такође налазио у притворској јединици ПС Младеновац са тужиоцем није замолио да тужиоцу скину лисице. Након тога тужиоцу је указана лекарска помоћ, а сведок СС1 је потврдио да га је тужилац наредног јутра, око 06,00 часова, позвао да дође по њега у Ургентни центар, да је био видно натечен, са модрицама и завојима на глави, тампонима у носу и завојем преко ока.

Наводи жалбе којима се оспорава и узрочна веза између претрпљене штете и радњи припадника интервентне јединице, указивањем да је тужилац повреде задобио у тучи која је претходила поновном доласку полиције и привођењу тужиоца такође нису основани. Супротно наводима жалбе, ниједан од саслушаних сведока, па ни саслушани припадници интервентне јединице, нису видели тучу која је наводно била повод за поновну интервенцију припадника МУП-а. Сведоци чије је исказе суд у потпуности прихватио негирали су да је у објекту “АА” дошло до туче, као и да је тужилац учествовао у било каквом инциденту. Нема доказа да је тужилац својим понашањем допринео настанку штете, односно да је пружао отпор полицијским службеницима док су га приводили или да је био агресиван према другим лицима која су се затекла на месту догађаја, па је и по оцени Апелационог суда приговор подељене одговорности истакнут од стране тужене правилно оцењен неоснованим.

Износи досуђени првостепеном пресудом на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене физичке болове, страх и претрпљене душевне болове због наружености су, по налажењу другостепеног суда, одмерени правилном применом чл. 200 ЗОО, а имајући у виду интензитет и трајање претрпљених болова и страха, значај повређеног добра и утврђене околности случаја, те водећи рачуна да се досуђеном накнадом не погодује тежњама које су противне природи и друштвеној сврси накнаде, па се жалбом неосновано оспоравају досуђени износи као превисоко одмерени. Стога је и у наведеном делу жалба тужене одбијена као неоснована.

Одлука о трошковима поступка донета је правилном применом чл. 149 и 150 ЗПП-а.

Из наведених разлога, применом члана 375 и 161 ст. 1 ЗПП-а, одлучено је као изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Зорана Делибашић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)