Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
22.06.2011.

Гж 246/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 246/11
Дана: 22.06.2011. године
Б Е О Г Р А Д


У И М Е Н А Р О Д А


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Весне Обрадовић, председника већа, Вере Петровић и Радмиле Ђурић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа пуномоћник АБ, адвокат, против туженог "ББ", ради накнаде штете, одлучујући о жалби туженог изјављеној против међупресуде Општинског суда у Кладову П.386/07 од 27.04.2009. године, у седници већа одржаној дана 22.06.2011. године, донео је


П Р Е С У Д У


ПОТВРЂУЈЕ СЕ међупресуда Општинског суда у Кладову П.386/07 од 27.04.2009. године, а жалба туженог ПД „Хидроелектране Ђердап“ ДОО Кладово ОДБИЈА као неоснована.


О б р а з л о ж е њ е


Међупресудом Општинског суда у Кладову П.386/07 од 27.04.2009. године утврђено је да је тужени "ББ" одговоран за насталу штету на породичној стамбеној згради површине 156м2 која се налази на кп.бр.аа КО аа1 и помоћној згради површине 45м2 која се налази на парцели број аа2 и помоћној згради од 120м2, због успора Дунава.

Против наведене међупресуде жалбу је благовремено изјавио тужени због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужилац је доставио одговор на жалбу туженог.

Испитујући правилност побијане међупресуде у смислу одредбе члана 372 ЗПП-а, Апелациони суд је нашао да је жалба туженог неоснована.

У спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1,2,5,7 и 9 ЗПП-а, на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити се у жалби туженог указује на постојање таквих битних повреда поступка, због којих би се побијана међупресуда морала укинути.

Према утврђеном чињеничном стању тужилац је власник и држалац породичне стамбене зграде површине 156м2 која се налази на кп.бр.аа КО аа1 и помоћне зграде површине 45м2 која се налази на парцели аа2 и помоћној згради од 120м2, а које су изграђене главни објекат 1967 године а помоћни 1970 и 1975-1976 године те да су постојали пре изградње Хидроелектране „Ђердап 2“ која је почела са радом 1987 године. Из налаза и мишљења комисије вештака Геолошког института Србије утврђено је да је терен на коме се налазе предметни објекти у инжињерско геолошком смислу стабилан и налази се на речној тераси Дунава. Објекат је изграђен од материјала и технологијом која је у време изградње истог била на високо техничко-технолошком нивоу. Објекат је претрпео оштећења након изградње бране Ђердапа 2. Наиме из налаза и мишљења вештака произилази да пре успора тло није било под утицајем подземне воде, али да након стварања успора исто је у већем периоду године у зони са подземном водом или под утицајем капиларног пењања те да у тој зони где је повећан садржај воде у тлу, последица је смањење носивости тла. Изградњом бране повећан је ниво подземне воде, тло је постало водозасићено па површинска вода има краћи пут за понирање, те је комисја вештака донела закључак да је успор Дунава тј. да је ритмичко повећавање и смањивање нивоа подземне воде узрок настанка штете на објектима тужиоца.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, а нарочито имајући у виду налаз и мишљење комисије вештака Геолошког института Србије, првостепени суд је закључио да је успор Дунава узрок настанка штете на објектима тужиоца, па је одлучио као у изреци побијане међупресуде.

На потпуно и правилно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјално право, када је утврдио да је тужени одговоран за насталу штету на стамбеним објектима тужиоца, тј. да је оштећење тужиочевих објеката у узрочној вези са дизањем нивоа подземних вода реке Дунав, насталих изградњом „ХЕ Ђердап 2“, због чега је у смислу чл. 185 ЗОО дужан да тужиоцу накнади штету. За одлуку коју је донео првостепени суд је дао довољне и јасне разлоге, које прихвата и овај суд.

Суд је ценио жалбене наводе тужене да је међупресуда заснована на битној повреди одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 12 ЗПП-а, с обзиром да у истој нису наведени разлози о одлучним чињеницама и то у погледу времена изградње стамбених објеката тужиоца, да ли су објекти изграђени уз постојање пројекта, грађевинске и употребне дозволе, да ли постоје пропусти у начину изградње објеката и слично, па је нашао да су исти неосновани, будући да је првостепени суд утврдио да су објекти тужиоца изграђени 1967, 1970 и 1975 године, од материјала и путем технологије која је у то време била на високом техничко-технолошком нивоу, да је тло на коме се ови објекти налазе било водопропусно и водооцедно пре пуштања у рад бране туженог, те да није било пукотина, нити других оштећења на овим објектима, то је по налажењу другостепеног суда, првостепени суд утврдио све одлучне чињенице и у међупресуди навео разлоге о истим.

Неосновани су и наводи из жалбе туженог којима се оспорава стручност вештака Геолошког института Србије. Наиме, предметно вештачење је обавила комисија сачињена од три вештака – дипломирана инжењера геологије, која је одређена од стране вд директора Геолошког института Србије на основу стручне спреме и праксе, а у складу са Законом о геолошким истраживањима („Службени Гласник РС“ бр.44/95), будући да исти поседују све потребне квалификације за ову врсту вештачења.

Суд је ценио и жалбене наводе туженог да је првостепени суд погрешно дао задатак комисији вештака да утврде да ли је узрок штете на предметним објектима тужиоца успор Дунава, те да је задатак вештака требало да буде утврђивање свих узрока настанка штете и њихове корелације – појединачног доприноса настанка штети а не утврђивање само једног узрока, па је нашао да су исти неосновани. Наиме, правилно је првостепени суд одредио задатак за вештачење из области геологије на околност да ли је успор Дунава и подземне воде узрок настанку штете на објектима тужиоца, на основу ког је комисија вештака дала свој налаз и мишљење да је успор Дунава односно, повећање нивоа воде које је дуготрајно, проузроковало оштећења на стамбеним објектима тужиоца, при чему су вештаци имали у виду и све околности конкретног случаја, а нарочито време изградње ових стамбених објеката, квалитет градње, време пуштања у рад бране туженог, квалитет терена и водопропусности тла на коме се налазе објекти тужиоца у периоду пре и након пуштања у рад ове бране. Стога је и по налажењу овог суда налаз и мишљење комисије вештака стручан. Ово тим пре што је у овом предмету вештачила комисија у саставу од три вештака а који су одређени од Геолошког института Србије, и исти су се аргументовано изјаснили на све примедбе туженог, те је првостепени суд правилно одбио предлог туженог за ново вештачење од стране Грађевинског факултета Београд, као сувишан.

Суд је ценио и остале жалбене наводе туженог, али налази да су без утицаја на другачију одлуку, па их није посебно образлагао.

Из изложених разлога, применом одредбе члана 375 ЗПП-а, одлучено је као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА СУДИЈА
Весна Обрадовић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)