Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
16.02.2011.

Гж 2381/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 2381/10
Дана 16.02.2011. године
Б Е О Г Р А Д

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Зоране Делибашић председника већа, Љиљане Митић Поповић и Гордане Тодоровић, чланова већа, у парници тужиље Компаније "АА", коју заступа АБ, адвокат, против тужене Републике Србије, коју заступа Јавни правобранилац Републике Србије са седиштем у Београду, ул.Немањина бр.26, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Првог општинског суда у Београду П.бр.7615/09 од 22.09.2009.године, у седници већа одржаној дана 16.02.2011.године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П.бр.7615/09 од 22.09.2009.године и предмет се УСТУПА Првом основном суду у Београду, као стварно и месно надлежном, на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог општинског суда у Београду П.бр.7615/09 од 22.09.2009.године првим ставом изреке одбијен је тужбени захтев којим је тужиља тражила да се наложи туженој да јој на име накнаде штете плати износ од 89.984.212,42 динара са законском затезном каматом почев од 23.12.2008.године до исплате. Ставом другим изреке обавезана је тужиља да туженој накнади трошкове парничног поступка у износу од 25.000,00 динара.

Благовремено изјављеном жалбом тужиља побија првостепeну пресуду из свих законом прописаних разлога из чл.360 став 1 Закона о парничном поступку.

Испитајући правилност побијане пресуде у оквиру овлашћења из чл.372 ЗПП, Апелациони суд је оценио да је жалба основана.

Према чињеничном стању утврђеном у првостепeном поступку правноснажном и извршном пресудом Трговинског суда у Нишу П.бр.118/05 од 6.09.2005.године наложено је туженима "ББ" и "ББ1" (матично и зависно предузеће), да тужиљи исплате износ од 13.501.757,20 динара са законском затезном каматом почев од 18.03.2004.године, камату на износ од 18.472.525,13 динара за период од 30.09.2001.године до 18.02.2004.године и трошкове поступка. Тужиља је покренула извршни поступак против извршних дужника, међутим, у току поступка донета је Одлука о реструктурирању, па је извршни поступак прекинут.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања првостепени суд је побијаном пресудом одбио тужбени захтев применом чл.172 Закона о облигационим односима, закључивши да је суд који је спроводио извршење поступао у складу са одредбама чл.20 ж Закона о изменама и допунама Закона о приватизацији. У погледу захтева који се односи на Агенцију за приватизацију првостепeни суд је закључио да тужена није пасивно легитимисана, јер Агенција има статус правног лица и својом имовином одговара за обавезе настале у вези са радом Агенције.

Чињенично правни закључак првостепeног суда за сада се не може прихватити као правилан.

Уставом Републике Србије, чл.32 став 1, као и чл.6 Европске конвенције за заштиту основних људских права и слобода прописано је да свако има право да независан, непристрасан и законом установљен суд, правично и у разумном року, на јавној расправи одлучи о његовим правима и обавезама.

Разуман рок окончања поступка рачуна се од подношења иницијалног акта до окончања поступка извршења.

Новчана потраживања досуђена правноснажном и извршном пресудом суда представљају имовину у смислу чл.58 став 1 Устава и чл.1 Протокола бр.1 уз ЕК.

Неизвршењем правноснажне и извршне пресуде долази до повреде чл.32 став 1 Устава, чл.6 ЕК, али и чл.58 став 1 Устава и чл.1 Протокола бр.1 уз ЕК.

Законом о Уставном суду, чл.82 прописана је да се уставна жалба може изјавити против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је законом искључено право на њихову судску заштиту. Када Уставни суд утврди да је оспореним појединачним актом, односно радњом, повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајамчена Уставом, према чл.89 став 2 поништи ће појединачни акт, односно забраниће даље вршење или наредити вршење одређене радње и одредити да се уклоне штетне последице у одређеном року. Према ставу 3 ове одредбе одлука Уставног суда којом се усваја уставна жалба је правни основ за подношење захтева за накнаду штете или отклањања друге штетне последице пред надлежним органом, у складу са законом. На основу одлуке Уставног суда из чл.89 став 3 овог Закона, подносилац уставне жалбе на основу чл.90 Закона може да поднесе захтев за накнаду штете Комисији за накнаду штете ради постизања споразума о висини накнаде. Ако захтев за накнаду штете не буде усвојен или по њему Комисија за накнаду штете не донесе одлуку у року од 30 дана од дана подношења захтева, подносилац уставне жалбе може код надлежног суда поднети тужбу за накнаду штете и ако је постигнут споразум само у погледу дела захтева, у ком случају се тужба може поднети у погледу остатка захтева.

С обзиром на изложено, основани су наводи жалбе да је због погрешне примене материјалног права наведеног у овој одлуци, побијана пресуда за сада заснована на погрешно и непотпуно утврђеном чињеничном стању, па је из тих разлога морала бити укинута.

Ово стога што је првостепeни суд пропустио да цени да тужиља тужбени захтев за накнаду штете заснива на чињеницама да су јој појединачним актима и радњама државног органа и организације којој је поверено вршење јавних овлашћења повређена, односно ускраћена људска права и слободе зајемчене Уставом и Европском конвенцијом и то право на приступ суду и суђење у разумном року (чл.32 став 1 Устава и чл.6 став 1 ЕК) и право на имовину (чл.58 став 1 Устава и чл.1 Протокола 1 уз ЕК). Тужбени захтев засновала је на чињеницама да је поступак извршења због поступка реструктурирања прекинут без временског ограничења чиме је повређен правни стандард да држава несме одбити, нити пропустити да спроведе правноснажну судску одлуку коју је донео независан и непристрасан суд.

Стога ће у поновном поступку првостепeни суд оценити да ли тужиља има право на избор правног пута за остварење накнаде штете настале повредом права или је једини дозвољен и прописан правни пут обавеза странке која сматра да јој је повређено право, изјављивање Уставне жалбе о којој одлучује Уставни суд, а потом уколико је одлуком по Уставној жалби утврђена повреда права подношење захтева Комисији, па тек уколико се не постигне споразум о накнади било у целости, било делимично, подношење тужбе надлежном суду. Када ову битну чињеницу утврди првостепeни суд ће моћи да оцени да ли су испуњени процесни услови за вођења поступка пред првостепеним судом, или би пак тужбу требало одбацити због ненадлежности суда применом чл.279 став 1 тачка 1 у вези са чл.1 ЗПП. Приликом доношења нове одлуке првостепeни суд ће имати у виду да је правни статус Агенције за приватизацију прописан одредбом чл.2 став 1 и 2 Закона о агенцији за приватизацију и да Агенција, иако има својство правног лица, са правима, обавезама и одговорностима утврђеним овим законом и статутом послују у складу са прописима о јавним службама, и да је нужно оценити да ли има статус организације којој је поверено вршење јавних овлашћења, чијим актом, Одлуком о реструктурирању, за коју је нужно оценити да ли има карактер управног акта, су тужиљи повређена или ускраћена људска права и слободе зајемчене Уставом.

Пошто сходно чл.384 став 2 ЗПП, поступи по примедбама из овог решења, првостепeни суд ће донети нову, правилну одлуку.

На основу изложеног, применом чл.377 став 2 ЗПП, Апелациони суд је донео одлуку као у изреци решења.

Укинута је и одлука о трошковима поступка на основу чл.161 став 3 ЗПП, јер зависи од исхода спора.

Надлежност Првог општинског суда у Београду почев од 1.01.2010.године преузео је Први основни суд у Београду на основу чл.3 тачка 1 Закона о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава, па је применом ове законске одредбе и чл.22 Закона о уређењу судова предмет уступљен том суду на поновно суђење.

Председник већа-судија
Зорана Делибашић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)