Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
25.08.2011.

Гж 1919/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 1919/11
Дана 25.08.2011. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Весне Митровић, председника већа, Миланке Вукчевић и Снежане Настић, чланова већа, у парници тужиоца АА кога заступа пуномоћник АБ, адвокат, против туженог Града Београда, кога заступа Градско јавно правобранилаштво са седиштем у Београду, ул. Тиршова бр. 3, ради накнаде штете, вредност предмета спора 400.000,00 динара, одлучујући о жалби тужиоца, изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П.бр.8653/10 од 16.09.2010. године, у нејавној седници већа одржаној дана 25.08.2011. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ, као неоснована, жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.бр.8653/10 од 16.09.2010. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П.бр.8653/10 од 16.09.2010. године, ставом првим изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да суд обавеже туженог да тужиоцу на име изгубљене зараде у периоду почев од 11.07.2005. године до 15.07.2008. године исплати износ од укупно 423.099,75 динара, са законском затезном каматом која доспева на сваки појединачни месечни износ почев од 16-ог у месецу за претходни месец, као и да му накнади трошкове парничног поступка, као неоснован. Ставом другим изреке обавезан је тужилац да туженом на име трошкова парничног поступка исплати износ од 35.000,00 динара у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде, под претњом извршења.

Против наведене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу, побијајући исту због битне повреде одредаба парничног поступка, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и због погрешне примене материјалног права. Тужилац је поднео и допуну жалбе, али наводи из ове допуне нису разматрани, јер је иста неблаговремена.

Испитујући првостепену пресуду у границама законских овлашћења прописаним одредбом члана 372. Закона о парничном поступку, Апелациони суд у Београду је оценио да је жалба тужиоца неоснована.

У поступку доношења првостепене пресуде нису учињене битне повреде одредба парничног поступка прописане одредбом члана 361. став 2. тачка 1., 2., 5., 7. и 9. Закона о парничном поступку, на које другостепени суд, у смислу одредбе члана 372. став 2. истог Закона пази по службеној дужности. Нема ни битне повреде одредаба парничног поступка из тачке 12. наведеног члана и става на коју се у жалби посебно указује, јер пресуда нема недостатака због којих се не може испитати.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је 11.07.2005. године поднео захтев Секретаријату за привреду града Београда за упис у регистар лица које обављају делатност ауто такси превоза на територији града. Обавештењем од 12.08.2005. године тужени је обавестио тужиоца да се његов упис у регистар не може извршити, због неиспуњења услова из члана 5. и 6. Одлуке о ауто такси превозу, јер не постоји слободно место такси возача предвиђено годишњим планом потреба. Уставни суд Републике Србије донео је одлуку којом је утврђено да одредбе члана 6. став 1. тачка 7. и члана 11. став 4. Одлуке о ауто такси превозу и одредбе тачке 3. Плана потреба за ауто такси превоз у граду Београду у 2005. години, нису у сагласности са Уставом Републике Србије и законом. Тужилац је 13.03.2006. године поднео захтев за упис у регистар ауто такси превозника. Решењем Секретаријата за привреду градске управе града Београда од 09.02.2007. године утврђено је да тужилац не испуњава услове прописане Одлуком о ауто такси превозу и није му дата сагласност за обављање ове делатности на територији града, јер не постоји слободно место за такси возило предвиђено програмом потреба за такси превозом за 2007. годину, а која одлука је донета сходно члану 12. став 3. Одлуке о ауто такси превозу. Тужилац је против наведеног решења изјавио жалбу и иста је уважена од стране Градског већа града Београда, те је исто решење поништено и предмет враћен на поновни поступак. Решењем Секретаријата за привреду градске управе града Београда од 15.07.2008. године дата је сагласност тужиоцу за обављање делатности ауто такси превоза као самосталном предузетнику и он је уписан у регистар привредних субјеката дана 17.07.2008. године. У радној књижици тужиоца уписано је да је у периоду од 01.10.2006. године до 31.03.2007. године тужилац имао својство осигураника према Закону о пензионом и инвалидском осигурању, а да је у периоду од 01.10.2007. године до 31.05.2008. године био у радном односу код послодавца "АА".

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјално право доносећи побијану пресуду, а за исту је дао довољно разлога које у свему прихвата и Апелациони суд. Правилно је првостепeни суд закључио да се поступање органа туженог не може сматрати незаконитим и неправилним радом у смислу одредбе члана 172. Закона о облигационим односима, због чега је и одбио тужбени захтев тужиоца. Наиме, у време одлучивања о захтеву тужиоца органи туженог су у свему поступали у складу са тада важећим законским и подзаконским актима, а чињеница да је тужени након доношења одлуке Уставног суда којом је оцењена неуставност Одлуке о ауто такси превозу, донео решење којим је тужиоцу дозволио обављање ауто такси превоза значи да је тиме фактички отклонио последицу доношења неуставне одлуке. Зато је жалба тужиоца морала бити одбијена, а побијана пресуда потврђена у ставу првом изреке.

На правилност побијане пресуде не утичу наводи жалбе којима се указује да тужени преко својих органа није обезбедио извршење одлуке Уставног суда у разумном року. Ово са разлога, што је тужени након одлуке Уставног суда о неуставности члана 6. став 1. тачка 3. донео решење којим је усвојио захтев тужиоца за обављање ауто такси превоза путника на територији града Београда и то почев од 17.07.2008. године, из чега произилази да су последице неуставности наведене одлуке тиме фактички отклоњене. Одлука Уставног суда, којом је оцењена неуставност Одлуке о ауто такси превозу, не садржи одредбу која предвиђа да ће се последице због примене неуставне одлуке отклонити накнадом штете, или на други начин, а што је предвиђено као могућност прописана чланом 58. тада важећег Закона о поступку пред Уставним судом и правном дејству његове одлуке (,,Службени гласник РС” бр. 32/91, измењен сада чланом 62. Закона о Уставном суду ,,Службени гласник РС” бр. 109/07), нити је предвиђен рок у којем би морала бити донета одлука, како је то и првостепени суд правилно утврдио.

Апелациони суд је ценио и остале наводе жалбе који не доводе у сумњу правилност побијане пресуде, па ти наводи нису посебно образложени.

Тужени је у спору успео, па је правилна одлука о трошковима поступка, донета у смислу одредби чланова 149., 150. и 158. Закона о парничном поступку, те је побијана пресуда потврђена и у ставу другом изреке.

Из наведених разлога, одлучено је као у изреци пресуде, на основу члана 375. Закона о парничном поступку.

Председник већа - судија
Весна Митровић

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)