Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
10.03.2010.

Гж 1540/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 1540/10
Дана 10.03.2010. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Весне Обрадовић, председника већа, Вере Петровић и Вере Мушовић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа адв. АБ, против туженог ББ, кога заступа адв. БА, , ради накнаде штете, одлучујући о жалбама тужиоца и туженог изјављеним против пресуде Четвртог општинског суда у Београду П.4541/96 од 28.03.2006. године, у седници већа одржаној дана 10.03.2010.године, донео је


П Р Е С У Д У

ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Четвртог општинског суда у Београду П. 4541/96 од 28.03.2006. године у ставу трећем изреке, а жалба туженог ББ у том делу ОДБИЈА као неоснована.

УКИДА СЕ пресуда Четвртог општинског суда у Београду П. 4541/96 од 28.03.2006. године у ставу првом, другом и четвртом изреке и предмет враћа Првом основном суду у Београду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом у ставу првом изреке одбијен је тужбени захтев којим је тужилац тражио да се обавеже тужени да му на име накнаде нематеријалне штете исплати, и то за претрпљене физичке болове 150.000,00 динара, за претрпљених страх 150,000,00 динара и за душевне болове због повреде части и угледа 280.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 28.03.2006. године до исплате.

Ставом другим изреке одбијен је противтужбени захтев којим је тужени тражио да се обавеже тужилац да му на име накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа исплати 250.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 28.03.2006. године до исплате.

Ставом трећим изреке одбијен је противтужбени захтев којим је тужени тражио да се обавеже тужилац да му на име накнаде материјалне штете исплати износ од 2.200,00 динара, са законском затезном каматом почев од 16.10.1996. године до исплате.

Ставом четвртим изреке одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Против наведене пресуде парничне странке су благовремено изјавиле жалбе и то тужилац против одлуке из става првог и четвртог изреке, а тужени против одлуке из става другог, трећег и четвртог изреке, због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде применом одредбе чл. 372 ЗПП-а, другостепени суд је нашао да је жалба тужиоца основана, а жалба туженог делимично основана.

Према утврђеном чињеничном стању дана 02.09.1996. године у јутарњим сатима дошло је до сукоба између тужиоца и туженог испред зграде у којој обојица станују. Тужени је приликом изласка из зграде срео тужиоца и рекао му „мајку да ми не дираш и да је оставиш на миру“ а тужилац му је између осталог рекао „селићете се ви из зграде, покрали сте све што сте могли“ и опсовао му је дете. Због псовке тужени, који се већ удаљавао са лица места, се вратио и скочио на тужиоца, оборио га на земљу и дошло је до кошкања, након чега је пришао комшија странака СС и раздвојио их, с тим што је тужени приликом устајања два пута шутнуо тужиоца у пределу грудног коша. Касније истог дана полиција је била у стану тужиоца а због пруженог отпора тужилац је приведен, стим што је због гурања с леђа приликом изласка из стана од стране полицајаца тужилац закачио носом у зид, због чега је почела да му цури крв из носа.

На основу налаза вештака ВВ првостепени суд је утврдио да је тужилац у тучи задобио огуљотину у пределу левог грудног коша са јачим болом осетљивости левог грудног коша, крвне подливе у чеоном пределу, као и прелом осмог ребра са леве стране и повреду десног лакта у виду трауматске бурзе. Ове повреде представљају лаку телесну повреду а тужилац је трпео бол јаког интензитета у трајању од четири дана, што је првенствено последица прелома осмог ребра, бол средњег интензитета око три недеље и лаког интензитета до краја лечења, које је трајало око 2 месеца, с тим што болове има и сада а имаће их и убудуће због промене времена. На основу налаза и мишљења судског вештака ВВ1 – неуропсихијатра, првостепени суд је утврдио да је због спорног догађаја тужилац трпео примарни страх у трајању од 2 до 3 минута високог интензитета, затим секундарни страх високог интензитета у трајању од 6 часова који се трансформисао у секундарни страх средњег интензитета у трајању од око 2 месеца, а потом страх ниског интензитета који је трајао око 6 месеци.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, а нарочито од чињенице да је након инцидентног догађаја дошло до инцидента са патролом полиције, при чему је тужилац од полиције приликом привођења задобио ударце, првостепени суд је закључио да се не може утврдити у ком догађају је тужилац задобио описане лаке телесне повреде, па је имајући у виду понашање тужиоца и туженог у штетном догађају, које се не може сматрати друштвено прихватљивим понашањем, које би уживало судску заштиту, нашао да су тужбени и противтужбени захтев за накнаду нематеријалне штете ( због претрпљених физичких болова, страха, душевних болова због повреде угледа и части ) неосновани, те је одлучено као у ставу првом и другом изреке побијане пресуде.

Првостепени суд је одбио и противтужбени захтев којим је тражена накнада материјалне штете, применом правила о терету доказивања, будући да тужени није пружио поуздане доказе да му је тужилац уништио наочаре за сунце и ручни компјутер марке „Касио“, па је одлучено као у ставу трећем изреке побијане пресуде.

Имајући у виду спорне чињенице које су битне за одлуку о противтужбеном захтеву за накнаду материјалне штете због уништених наочара и ручног компјутера, првостепени суд је правилно применио правила о терету доказивања, када је одлучио као у ставу трећем изреке, дајући за своју одлуку јасне и довољне разлоге, које прихвата и другостепени суд.

Суд је ценио жалбене наводе туженог да првостепени суд није ценио исказ сведока СС1 који је од кључног значаја за одлуку о противтужбеном захтеву за накнаду материјалне штете, па је нашао да су исти неосновани. Наиме, првостепени суд је ценио исказ наведеног сведока, али истом с правом није поклонио веру јер СС1 није била очевидац догађаја, већ је у време инцидента радила у истом предузећу са туженим, а тужени јој је по доласку на посао показао уништене ствари, што не представља доказ да је исте уништио тужилац, а ни други саслушани сведоци, којима је суд поверовао нису имали прецизна сазнања о овој спорној чињеници.

Осталим жалбеним наводима туженог не доводи се у сумњу правилност одлуке о противтужбеном захтеву за накнаду материјалне штете, па их овај суд није посебно образлагао.

Из изнетих разлога, одлучено је као у ставу првом изреке применом одредбе члана 375 ЗПП-а, будући да у првостепеном поступку у погледу ове одлуке нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361 став 2 ЗПП-а, на које другостепени суд пази по службеној дужности.

Међутим, у погледу одлуке о тужбеном и противтужбеном захтеву за накнаду нематеријалне штете, садржане у ставу првом и другом изреке, побијана пресуда садржи недостатке такве природе, због којих се њена законитост и правилност не може испитати, јер противречи сама себи и датим разлозима о битним чињеницама.

Наиме, првостепени суд је утврдио да је тужилац опсовао туженом дете и да је тужени због тога физички насрнуо на њега, као и да је тужилац повредио нос приликом хапшења од стране полиције. Овако утврђено чињенично стање противречи закључку првостепеног суда да ни тужилац ни тужени због друштвено неприхватљивог понашања критичном приликом немају право на накнаду нематеријалне штете, ово посебно из разлога што законом није предвиђено ослобађање од одговорности у таквом случају, већ је то предвиђено само у случају дозвољене самопомоћи, али за примену овог института, прописаног одредбама чл. 162 Закона о облигационим односима у конкретном случају нису испуњени услови, ни на страни тужиоца, ни на страни туженог.

Тужилац није вршио дозвољену самопомоћ када је опсовао туженог, нити се дозвољеном самопомоћи може сматрати физички напад туженог на тужиоца због изречене псовке, будући да се под дозвољеном самопомоћи подразумева право сваког лица да отклони повреду права када непосредно прети опасност, ако је таква заштита нужна и ако начин отклањања повреде права одговара приликама у којима настаје опасност. Стога није јасно зашто је на основу утврђеног чињеничног стања првостепени суд донео одлуку као у изреци, па самим тим одлука противречи сама себи и датим разлозима.

Поред тога, током спроведеног поступка ни чињенично стање није потпуно утврђено, па се није могла оценити ни правилност примене материјалног права.

Наиме, према налазу вештака ВВ тужилац је задобио приликом туче огуљотину у пределу левог грудног коша са јачим болом осетљивости левог грудног коша, крвне подливе у чеоном пределу и прелом осмог ребра са леве стране. На основу исказа тужиоца првостепени суд, је с друге стране, утврдио да је приликом хапшења од стране полиције тужилац због гурања и удараца од стране полицајаца са леђа ударио главом у зид због чега му је потекла крв из носа. Дакле, на основу детаљног описа туче у исказу сведока СС, који је непристрасан сведок догађаја, како то правилно закључује првостепени суд, и на основу исказа тужиоца у погледу задобијених удараца од стране милиције, јасно се може разграничити које је повреде тужилац задобио од туженог.

Стога је првостепени суд био дужан да вештаке саслуша на околност да ли се описани интензитет и трајање физичких болова и страха односи само на критични догађај – сукоб тужиоца и туженог, или евентуално и на повреде задобијене од стране припадника полиције, а што би једино било могуће у односу на подливе у чеоном пределу, јер су повреде грудног коша и прелом ребара свакако последица удараца од стране туженог.

Првостепени суд такође није утврђивао да ли су тужилац и тужени трпели душевне болове због повреде угледа и части, тј. није на основу изведених доказа утврдио да ли је овај вид штете настао.

Стога ће у поновном поступку првостепени суд отклонити учињене битне повреде одредаба парничног поступка, на које је указано овим решењем, а ради потпуног и правилног утврђења чињеничног стања поново ће саслушати судске вештаке, у присуству тужиоца, (који ће појаснити какве је ударце задобио од стране полиције) и то на околност које је тачно повреде тужилац задобио од туженог ког интензитета и трајања су физички болови и страх, као последица тих повреда, не узимајући притом у обзир повреде које су евентуално припадници полиције нанели тужиоцу (ударци у леђа, крвављење носа због ударца главом у зид). Првостепени суд ће такође утврдити да ли су тужилац, с једне стране, и тужени, с друге стране, трпели душевне болове због повреде угледа и части, и ако јесу у чему се исти огледају и ког су интензитета.

Пошто утврди све чињенице релевантне за доношење одлуке, првостепени суд ће правилном применом материјалног права поново оценити да ли су тужбени и противтужбени захтев за накнаду нематеријалне штете основани. За одлуку коју донесе изложиће разлоге о одлучним чињеницама и доказе из којих те чињенице утврђује, као и прописе на којима одлуку заснива.

Како одлука о трошковима парничног поступка зависи од коначног исхода спора, то је у смислу одредбе чл. 161 ст. 3 ЗПП-а и она морала да буде укинута.

Из изнетих разлога одлучено је као у изреци, применом одредаба чланова 376 и 377 ЗПП-а.

Председник већа-судија
Весна Обрадовић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)