Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
2.12.2010.

Гж 13607/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 13607/10
02.12.2010. године
Б Е О Г Р А Д




У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Тамаре Узелац Ђуровић, председника већа, Добриле Страјина и Сање Лекић, чланова већа, у парници тужиоца "АА", против туженог ББ, чији је пуномоћник БА, адвокат из Београда, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Петог општинског суда у Београду XV П.бр. 3239/03 од 09.03.2007. године, у седници већа одржаној дана 02.12.2010. године, донео је


П Р Е С У Д У


І ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Петог општинског суда у Београду XV П.бр. 3239/03 од 09.03.2007. године у ставу првом изреке.

ІІ ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ решење о трошковима парничног поступка садржано у ставу другом изреке пресуде Петог општинског суда у Београду XV П.бр. 3239/03 од 09.03.2007. године тако што СЕ ОБАВЕЗУЈЕ тужилац да туженоме на име трошкова парничног поступка исплати 174.600,00 динара.


О б р а з л о ж е њ е


Побијаном пресудом одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца "АА", којим је тражио да се обавеже тужени Драгољуб Нинковић да тужиоцу на име накнаде штете исплати 473.703 евра са домицилном каматом почев од 04.12.2000.године па до исплате ( став први изреке ). Обавезан је тужилац да туженом на име трошкова парничног поступка исплати износ од 221.400,00 динара ( став други изреке ).

Против наведене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу из свих законских разлога прописаних одредбом члана 360 став 1 ЗПП.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу одредбе члана 372 ЗПП ( „Службени гласник РС“ бр. 125/04 ), Апелациони суд је нашао

 да је жалба делимично основана.

Поводом захтева тужиоца којим је тражио да се расправи и утврди одговорност туженог за материјалну штету коју је тужилац претрпео када је од стране либијског предузећа "ВВ" неовлашћено реализован цертифицирани чек бр. 887857/4 који је гласио на име тужиоца, првостепени суд је спровео доказни поступак и правилном оценом изведених доказа утврдио следеће чињенично стање: - да су парничне странке 15.11.2000. године закључиле уговор о делу, да се тужени по основу тог уговора обавезао да у периоду од 15.11.2000. године до 15.02.2001. године за потребе тужиоца испитује либијско тржиште и врши наплату потраживања тужиоца, да је директор тужиоца у Либији био ГГ (са канцеларијом у Триполију), да је ГГ био овлашћен да у име и за рачун тужиоца наплати чекове издате од стране либијских предузећа на име тужиоца, да је тужилац имао пословну јединицу у граду Аџедабију, да су у тој канцеларији радили ДД и тужени, да је тужилац имао рачун код "ЂЂ" у Аџедабију, да је тужиоцу од стране „ЖЖ“ издат цертифицирани чек бр. 887857/4 на износ од 221.225,00 либијских долара, да је тај чек гласио на име тужиоца, да је ДД била овлашћена од стране ГГ да положи чек на рачун тужиоца у „ЂЂ“ у Аџедабију, да ДД није успела да наплати чек његовим полагањем на рачун тужиоца у „ЂЂ“, да је о немогућности реализације чека обавештен ГГ, да је том приликом тужени информисао ГГ да познаје лице које би могло помоћи око реализације чека тј. директора „ВВ“ фирме ЕЕ.

Даље је првостепени суд такође правилно утврдио да су се ГГ и тужени договорили да тужени оде код ЕЕ и замоли га да помогне око наплате чека, да је тужени 04.12.2000. године узео фасциклу са чеком и отишао у фирму „ВВ“, да је у тој фирми нашао ЕЕ и објаснио му због чега је дошао, да је ЕЕ обећао туженом да ће му помоћи али да мора да сечека да се разиђе гужва у фирми, да је због велике гужве у фирми „ВВ“ тужени одлучио да сачека напољу, да је том приликом тужени оставио фасциклу са чеком код секретарице фирме - коју је познавао, да се после пола сата тужени вратио у фирму „ВВ“, да је секретарица те фирме обавестила тужиоца да је директор ЕЕ узео чек и однео га на наплату у „ВВ“, да је тужени сматрао да ЕЕ не може злоупотребити чек јер је тај документ гласио на име стране фирме тј. тужиоца, да су након тога тужени, ГГ и ДД више пута интервенисали код ЕЕ али да их је он уверавао да ће све бити у реду око наплате чека, да их је „ВВ“ обавестила да је чек реализован у корист фирме „ВВ“, да је фалсификован потпис туженог на овлашћењу по основу кога је „ВВ“ наплатио чек, да је предузеће „ВВ“ преузело обавезу на себе да врати тужиоцу 221.225,00 либијских долара, да је у ту сврху закључен уговор о зајму на наведени износ новца и да је предузеће „ВВ“ исплатио тужиоцу 20.000,00 либијских долара.

Одлучујући о одговорности туженог, првостепени суд је сагледао његово понашање кроз конкретне радње и поступке које је тужени предузео у циљу наплате чека. При томе је првостепени суд туженог посматрао као страну у облигационом односу која се уговором обавезала да ће помоћи у реализацији потраживања тужиоца према „ЖЖ“ тј. у наплати чека издатог од те установе у корист тужиоца. Понашање туженог у остваривању права тужиоца првостепени суд је упоредио са понашањем и пажњом доброг стручњака ( прописаног одредбом члана 18 ЗОО ) и нашао да је тужени предузетим радњама и поступцима исказао потребну пажњу и показао познавање правила струке и обичаја у вршењу посла који му је поверен од тужиоца. О овом закључку првостепеног суда би се могло расправљати да је непажња туженог и његово незнање узрок штетног догађај. Међутим, иако пропуст који је тужени очигледно направио када је чек оставио у канцеларији предузећа „ВВ“ представља једну од чињеница која је претходила штетном догађају, штетна последица не би наступила да се касније нису оствариле друге чињенице. Стога се у оваквим и сличним случајевима поставља питање која је од више чињеница узрок штетног догађаја. Наиме, када се у оквиру штетнога догађаја различите чињенице доводе у везу са узроком штетне последице, у таквим случајевима за узрок штете треба узети ону чињеницу која по редовном току ствари проузрокује штету. У овом случају штету је проузроковало непознато лице које је фалсификовало потпис туженог на пуномоћју потребном за реализацију чека и искористило тај лажан документ за наплату чека тужиоца. Има индиција да је фалсификовање извршио ЕЕ или неко друго лице по налогу предузећа „ВВ“ јер је чек неовлашћено наплаћен у корист тог предузећа. Ово стога што је предузеће „ВВ“ прихватило одговорност за насталу штету и пристало да врати тужиоцу износ од 221.225,00 либијских долара; па се у том смислу може закључити да је предузеће „ВВ“ преко својих запослених или трећих лица недозвољеном радњом проузроковало штету тужиоцу. Дакле, радња туженог сама по себи није била подобна да проузрокује штетну последицу. Штета није настала зато што је тужени оставио чек у предузећу „ВВ“ већ зато што је фалсификован потпис туженог на пуномоћју које је касније искористило то предузеће да чек наплати у своје име и за свој рачун. Првостепени суд се оправдано није бавио питањима ко је фалсификовао потпис туженог на пуномоћју и да ли је тужени на било који начин узео учешћа у тој радњи јер тужилац свој захтев није засновао на тим чињеницама, нити је било законског основа да суд по службеној дужности расправља и утврђује те чињенице.

Према томе тужени се у овом случају није понашао као добар стручњак али због тога не треба да сноси одговорност тужиоцу јер је штета наступила као последица радње трећег лица (фалсификатора), а не као последица радње туженога. Иако је првостепени суд дао погрешне разлоге за ожалбену одлуку, овај суд налази да тај пропуст није утицао на правилност и законитост побијане пресуде јер је одлука првостепеног суда (о неоснованости захтева тужиоца) у складу са правилно и потпуно утврђеним чињеничним стањем.

Са разлога што је нашао да је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно примењено материјално право као и да није почињена ни једна од битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 1 и 2 ЗПП о којима овај суд води рачуна по службеној дужности, то је Апелациони суд у складу са овлашћењем из одредаба члана 373 став 1 тачка 2 и на основу члана 375 ЗПП жалбу тужиоца одбио као неосновану и потврдио првостепену пресуду у ставу првом изреке.

Што се тиче решења о трошковима парничног поступка садржаног у ставу другом изреке ожалбене пресуде, Апелациони суд налази да је првостепени су прекорачио границе постављеног захтева и тужицу досудио трошкове које није тражио. Стога је овај суд у складу са овлашћењем из одребе члана 387 став 1 тачка 3 ЗПП на правилно утврђено чињенично стање правилно применио одредбе члана 149 и 150 ЗПП и тужиоцу ( у оквирима постављеног захтева ) досудио трошкове које је исти имао за састав једног образложеног поднеска ( 22.500,00 динара ) и заступање на 11 одржаних рочишта ( по 23.400,00 динара ) од стране адвоката, а у укупном износу од 174.600,00 динара.

Овај суд је имао у виду све жалбене наводе тужиоца али је нашао да се њима не доводи у сумњу правилност и законитост ожалбене пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА - СУДИЈА
Тамара Узелац Ђуровић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)