Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
10.11.2011.

Гж 11717/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 11717/10
10.11.2011. године
Б Е О Г Р А Д


У   И М Е   Н А Р О Д А


  Апелациони суд у Београду, у већу састављеном од судија Милице Аксентијевић, председника већа, Меланије Сантовац и Невенке Ромчевић, чланова већа, у парници тужилаца АА, АА1 и малолетне АА2, чији је законски заступник отац АА, сви из _, Општина _, чији је заједнички пуномоћник АБ, адвокат, против тужених ББ из _, власника "бб", чији је пуномоћник БА адвокат и "вв" са седиштем у _, _, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужилаца изјављеној против пресуде Основног суда у Ваљеву, Судска јединица у Лајковцу П.бр.1463/10 од 03.03.2010.године, у седници већа одржаној 10.11.2011. године, донео је


П Р Е С У Д У

  ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Ваљеву, Судска јединица у Лајковцу П.бр.1463/10 од 03.03.2010.године у делу става првог изреке којим је одбијен тужбени захтев тужилаца АА, АА1 и малолетне АА2, којим су тражили да се обавеже тужени "вв", да солидарно са туженом ББ, на име накнаде нематеријалне штете за душевне болове због смрти сада пок. ПП, исплати сваком тужиоцу износ по 1.000.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од доношења пресуде, у делу става другог изреке којим је одбијен тужбени захтев тужилаца АА и АА1 за накнаду материјалне штете – трошкова сахране сада покојне ПП у износу од 100.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од подношења тужбе до исплате, и у делу става трећег изреке којим су обавезани тужиоци АА, АА1 и малолетна АА2 да туженом "вв" на име трошкова парничног поступка исплате износ од 39.000,00 динара, и у том делу жалба тужилаца СЕ ОДБИЈА, као неоснована.

  УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Ваљеву, Судска јединица у Лајковцу П.бр.1463/10 од 03.03.2010.године у преосталом делу ставова првог, другог и трећег изреке којима је одлучено о тужбеним захтевима тужилаца према туженој ББ, као и накнади трошкова парничног поступка туженој ББ, и у том делу предмет се ВРАЋА првостепеном суду, на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

  Пресудом Основног суда у Ваљеву, Судска јединица у Лајковцу П.бр.1463/10 од 03.03.2010.године, ставом првим изреке, одбијен је, као неоснован, тужбени захтев тужилаца АА, АА1 и малолетне АА2 којим су тражили да се обавежу тужени да им солидарно на име накнаде нематеријалне штете за душевне болове због смрти сада пок. ПП исплате по 1.000.000,00 динара, са законском затезном каматом, од доношења пресуде. Ставом другим изреке одбијен је, као неоснован, тужбени захтев тужилаца АА и АА1 којим су тражили да се обавежу тужени да им солидарно на име накнаде материјалне штете – трошкова сахране сада пок. ПП исплате износ од 100.000,00 динара, са законском затезном каматом, почев од подношења тужбе, па до исплате. Ставом трећим изреке обавезани су тужиоци АА, АА1 и малолетна АА2 да на име парничних трошкова туженој ББ исплате износ од 127.000,00 динара и туженом "вв" износ од 39.000,00 динара, у року од 15 дана од пријема пресуде.

  Против наведене пресуде тужиоци су благовремено изјавили жалбу, из свих разлога прописаних одредбом члана 360. Закона о парничном поступку.

  Тужени су одговорили су на жалбу тужилаца.
 
  Испитујући првостепену пресуду у границама законских овлашћења прописаним одредбом члана 372. Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“, бр.125/04 и 111/09), Апелациони суд у Београду је оценио да жалба тужилаца није основана у делу којим се првостепена пресуда побија у односу на туженог "вв", а да је основана у делу којим се побија у односу на тужену ББ.

  У првостепеном поступку, у погледу дела одлуке којим је одлучено о тужбеном захтеву тужилаца према туженом "вв", нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка прописане одредбом члана 361. став 2. Закона о парничном поступку, на које другостепени суд у смислу одредбе члана 372. став 2. истог Закона пази по службеној дужности, а такође ни битна повреда прописана одредбом члана 361. став 2. тачка 12. истог Закона, на коју тужиоци указују у жалби, јер пресуда у овом делу нема недостатака због којих се не би могла испитати, с обзиром да су о свим битним чињеницама дати разлози који су јасни и сагласни изведеним доказима.

  У првостепеном поступку је утврђено да је пок. ПП, ћерка тужилаца АА и АА1 и сестра тужиље мал. АА2, по основу уговора о раду од 20.05.2006.године, била у радном односу код послодавца тужене ББ, као власника "бб" из _, у време критичног догађаја, а сада "бб", те да се 19.12.2006.године по завршетку смене у којој је радила, уз знање тужене ББ као послодавца, упутила на бензинску пумпу у _, службеним возилом, које је било осигурано од одговорности за штету причињену трећим лицима код туженог "вв", којом приликом је изгубила живот у саобраћајној незгоди у селу _. До саобраћајне незгоде је дошло у условима снежних падавина, влажног и клизавог коловоза услед снега који се на коловозу задржавао, којом приликом је сада пок. ПП возилом којим је управљала прешла на леву половину коловоза и подлетела под теретно возило које се кретало из супротног смера, правилно својом половином коловоза.

  Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је закључио да је саобраћајна незгода резултат искључивог пропуста сада пок. ПП која је због возачког неискуства и неприлагођене брзине временским условима и стању пута, изгубила контролу над возилом и тако проузроковала саобраћајну незгоду, те је оценио да постоји основ за ослобођење од одговорности за штету тужене ББ према одредби члана 177. став 2. Закона о облигационим односима. Такође, првостепени суд је закључио да тужени "вв" према Закону о осигурању имовине и лица, који је био на снази у време штетног догађаја, није одговоран за накнаду штете по основу аутоодговорности.

  Правилно је првостепени суд одлучио у делу става првог и става другог изреке побијане пресуде када је одбио тужбени захтев тужилаца којим су тражили да се обавеже тужени "вв" да им, солидарно са туженом ББ, накнади претрпљену штету. Ово стога што је одредбом члана 85. Закона о осигурању имовине и лица („Службени лист СРЈ“, број 30/96...) прописано да нема право на накнаду штете по основу осигурања од аутоодговорности: 1) власник, односно корисник, сувласник или други ималац моторног возила чијом је употребом причињена штета, без обзира да ли је управљао возилом у моменту настанка штете, 2) возач моторног возила чијом употребом је причињена штета ако је одговоран за штету, 3) лице које је учествовало у противправном одузимању моторног возила чијом употребом је проузрокована штета, те имајући у виду утврђено чињенично стање, правилно је првостепени суд закључио да тужени "вв", као осигуравач, није у обавези да тужиоцима накнади штету коју трпе, јер је за саобраћајну незгоду искључиво одговорна сада пок. ПП, ћерка и сестра тужилаца, која је управљала моторним возилом које је било осигурано код туженог, те која је у тој незгоди изгубила живот. Како према цитираној законској одредби право на накнаду штете не би припадало возачу који је управљао моторним возилом чијом употребом је причињена штета, ако је одговоран за штету, то, у конкретном случају, право на накнаду штете не може припадати ни тужиоцима као родитељима и сестри лица које управљало возилом и проузроковао саобраћајну незгоду у којој је изгубило живот.

  Из наведених разлога неосновани су наводи жалбе тужилаца да не постоји законски основ за ослобађање од одговорности за насталу штету туженог "вв".

  Правилна је и одлука првостепеног суда садржана у делу става трећег изреке којим су обавезани тужиоци да туженом "вв" на име накнаде трошкова парничног поступка исплате износ од 39.000,00 динара, јер је донета правилном применом одредаба чланова 149. и 150. Закона о парничном поступку, које трошкове чине потребни издаци овог туженог за вођење парнице, а одмерени су према Тарифи о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката, важећој у време доношења првостепене пресуде, а жалбом тужилаца посебно се не указује на евентуалне неправилности у одмеравању висине досуђених трошкова.

  Из наведених разлога, Апелациони суд у Београду је применом одредаба чланова 373. став 1. тачка 2. и 375. Закона о парничном поступку првостепену пресуду у овом делу потврдио и одлучио као у ставу првом изреке ове пресуде.

  Међутим, не може се као правилна прихватити одлука првостепеног суда у делу става првог и става другог изреке пресуде којима је одбијен тужбени захтев тужилаца којим су тражили да се обавеже тужена ББ да им накнади штету коју трпе, јер је првостепени суд њеним доношењем учинио битну повреду одредаба парничног поступка прописану одредбом члана 361. став 2. тачка 12. Закона о парничном поступку, на коју се указује садржином жалбе тужилаца. Наведена битна повреда одредаба парничног поступка састоји се у томе што првостепена пресуда има недостатака због којих се не може испитати, јер су нејасни разлози о битној чињеници и то постојању основа за ослобађање од одговорности тужене ББ, као послодавца и власника моторног возила, односно опасне ствари. Овај недостатак представља последицу пропуста првостепеног суда да правилно у смислу одредбе члана 8. Закона о парничном поступку оцени изведене доказе и на основу њих утврди све битне чињенице од којих зависи доношење правилне одлуке у овој парници, па се не може сматрати ни да је материјално право у конкретном случају правилно примењено. Наиме, одредбом члана 177. став 2. Закона о облигационим односима прописано је да се ималац ствари ослобађа одговорности ако докаже да је штета настала искључиво радњом оштећеника или трећег лица, које он није могао предвидети и чије последице није могао избећи или отклонити. Полазећи од цитиране одредбе Закона о облигационим односима, не може се прихватити закључак првостепеног суда да у конкретном случају постоји основ за ослобађање од одговорности за штету тужене ББ у смислу ове одредбе јер је саобраћајна незгода резултат искључивог пропуста сада пок. ПП која је највероватније због возачког неискуства и неприлагођене брзине временским условима и стању пута изгубила контролу над возилом и тако проузроковала саобраћајну незгоду, с обзиром да је за ослобађање од одговорности за штету потребно да ималац опасне ствари докаже поред тога да је штета настала искључиво радњом оштећеника или трећег лица, и да ималац опасне ствари то није могао предвидети и последице није могао избећи или отклонити. Како је првостепени суд из исказа тужене ББ утврдио да је она имала сазнање да је њена радница сада пок. ПП узела моторно возило и отишла на бензинску пумпу у _ да узме гориво, а из исказа тужене произлази и да је имала сазнање да је пок. ПП била неискусан возач почетник јер је возачку дозволу добила месец дана пре штетног догађаја, то је првостепени суд пропустио да цени и да ли је тужена ББ могла предвидети настанак штете и избећи последице, имајући у виду и чињенице да су на дан када се догодила незгода услови за вожњу локалним путем услед снежних падавина и клизавог пута били неподобни за сигурно управљање возилом. Такође, не могу се сматрати јасним ни разлози којима првостепени суд образлаже постојање основа за ослобађање тужене ББ од одговорности као послодавца, имајући у виду закључак првостепеног суда да је покојна ПП изгубила живот на раду код тужене као послодавца.

  Како се из наведених разлога првостепена пресуда у овом делу не може сматрати правилном и законитом, то је она морала бити укинута.
  
  У поновном поступку, првостепени суд ће у циљу отклањања недостатака на које му је указано, ценећи све изведене доказе у смислу одредбе члана 8. Закона о парничном поступку које странке имају право и дужност у смислу одредаба чланова 7. и 220. истог Закона да предложе до закључења главне расправе, као и спроводећи доказни поступак у смислу одредбе члана 299. истог Закона, поуздано утврдити све битне чињенице од којих зависи правилна примена материјалног права, и поново ће одлучити о тужбеном захтеву тужилаца, а за своју одлуку даће јасне и довољне разлоге.

  Како одлука о накнади трошкова парничног поступка зависи од исхода спора, то је пресуда у делу става трећег укинута.

  Из наведених разлога, Апелациони суд у Београду је применом одредаба чланова 373. став 1. тачка 3. и 376. став 1. Закона о парничном поступку одлучио као у ставу другом изреке ове пресуде. 
Председник већа-судија
Милица Аксентијевић, ср.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)