Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
12.01.2012.

Гж 11030/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 11030/10
12.01.2012. године
Б Е О Г Р А Д

 


У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ у већу састављеном од судија Слађане Накић-Момировић председника већа, Марине Јакић и Невенке Ромчевић чланова већа, у парници тужилаца АА и АА1, обоје из _, које заступа адв. АБ из _, против тужених ЈП „Дирекција за изградњу“ Зајечар, коју заступа адв. БА из Зајечара и ЈКП „Водовод“ из Зајечара, ради накнаде штете, одлучујући по жалбама тужених изјављеним против пресуде Општинског суда у Зајечару П 675/07 од 25.12.2008. године, у седници већа одржаној 12.01.2012. године донео је


П Р Е С У Д У


ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог ЈКП „Водовод“ из Зајечара и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Општинског суда у Зајечару П 675/07 од 25.12.2008. године у делу става првог којим је овај тужени обавезан да тужиљи АА на име накнаде нематеријалне штете за физички бол плати 100.000,00 динара и на име накнаде за страх 100.000,00 динара са законском затезном каматом на ове износе почев од 25.12.2008. године као дана доношења првостепене пресуде до исплате.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ иста пресуда у делу става првог и ОДБИЈА као неоснован тужбени захтев којим је тражено да се туженици ЈКП „Водовод“ и ЈП „Дирекција за изградњу“ Зајечар обавежу да тужиљи АА солидарно плате 200.000,00 динара, а тужиоцу АА1 150.000,00 динара све на име накнаде за душевне патње и делу у којем је тражено да се ЈП „Дирекција за изградњу“ Зајечар обавеже да тужиљи АА солидарно са туженим ЈКП „Водовод“ плати 100.000,00 динара на име накнаде за физички бол и 100.000,00 динара за страх, све са законском затезном каматом почев од 25.12.2008. године до исплате.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ решење о парничним трошковима садржано у ставу другом исте пресуде тако што се тужени ЈКП „Водовод“ обавезује да тужиљи Селени Јовановић плати парничне трошкове у износу од 117.385,00 динара у року од 15 дана од пријема пресуде. Тужилац АА1, ЈКП „Водовд“ и ЈП „Дирекција за изградњу“ Зајечар сносе свако своје парничне трошкове. Тужиља АА и тужени ЈП „Дирекција за изградњу“ Зајечар сносе свако своје парничне трошкове.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом под ставом првим је делимично усвојен тужбени захтев и туженици су обавезани да тужиљи АА солидарно плате на име накнаде за физички бол 100.000,00 динара, на име накнаде за страх 100.000,00 динара и на име накнаде за душевне патње 200.000,00 динара, а тужиоцу АА1 150.000,00 динара на име накнаде за душевне патње, све са законском затезном каматом од пресуђења до исплате. Већи део тужбеног захтева тужиље АА од досуђених а до тражених 150.000,00 динара на име накнаде за физички бол и до тражених 250.000,00 динара за душевни бол и тужбени захтев тужиоца АА1 преко досуђеног а до траженог износа од 200.000,00 динара са припадајућом каматом је одбијен као неоснован. Под ставом другим туженици су обавезани да тужиоцима солидарно плате парничне трошкове у износу од 259.124,00 динара.

Против ове пресуде оба тужена су благовремено изјавили жалбе из свих разлога прописаних у чл. 360 став 1 ЗПП са предлогом да другостепени суд преиначи побијану пресуду у смислу навода жалби.

Другостепени суд је испитао побијану пресуду у смислу чл. 372 ЗПП и одлучио као у изреци из ових разлога.

У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП које другостепени суд пази по службеној дужности. Нема ни битне повреде из чл. 361 став 2 тачка 12 ЗПП, а околности на које указују жалбе спадају у примену материјалног права.

Према утврђеном чињеничном стању тужиоци су ванбрачни партнери и 2004. године су становали у стамбеној згради аа у _. Са источне стране зграде према аа1 улици постоји тротоар ширине 50 цм, а на 60-70 цм од тог тротоара се налази канализациона шахта. Почетком новембра 2004. године шахта није била покривена поклопцем и тужиља АА је у вечерњим сатима пала у отворену шахту. Тада је била у петом месецу трудноће, после пада је осећала болове у стомаку неколико дана, а лекару се обратила 05.11.2004. године када је дошло до крварења и контракција мишића материце. Лекар је констатовао спонтани побачај и плод је хитном акушерском интервенцијом уклоњен из тужиљиног тела. Тужиља је задржана у болници до 10.11.2004. године. Шахт у који је тужиља пала је у употреби и укључен у систем јавне канализације.

Из резултата увиђаја и геодетског вештачења не произлази да је шахта у коју је тужиља упала објекат унутрашње канализације стамбене зграде јер се зграда налази на к.п. 11070/10 КО Зајечар, а шахта на суседној к.п. 11070/4 КО Зајечар. Тужени је пропустио да на судском увиђају покаже шта у конкретном случају представља регулациону линију, где се налази место спајања кућне и јавне канализације и где се налази главна ревизиона шахта. Суд је оценом исказа директора туженог ЈКП „Водовод“ ББ и осталих понуђених доказа закључио да та шахта обзиром на место на којем се налази представља део јавне канализације и правилност овог закључка наводима жалбе туженог ЈКП „Водовод“ није доведена у сумњу. Исказ ББ је насупрот наводима жалбе правилно оцењен.

У време штетног догађаја је била на снази Одлука о комуналном уређењу на територији Општине Зајечар („Службени лист Општина Бољевац, Бор, Зајечар и др. бр. 19/94) и по одредби из чл. 50 овог општег прописа о одржавању отвора и исправности затварача на отворима су дужна да се старају јавна предузећа која их користе. У исто време је важила Одлука о канализацији („Службени лист Општина Бор, Бољевац, Зајечар и др. бр. 18/92) и по одредби из чл. 25 ове Одлуке одржавање јавне канализације врши овлашћено предузеће о свом трошку, а одржавање кућне – унутрашње канализације врши власник односно корисник о свом трошку. Појмови јавне и кућне канализације су дефинисани одредбама чл. 3 и чл. 4 Одлуке. По овим одредбама јавна канализација обухвата примарне и секундарне канале и објекте за прихватање и одвођење отпадних вода, објекте и уређаје за пречишћавање отпадних и фекалних вода и прикључак од јавне канализације, а кућна канализација обухвата хоризонталне и вертикалне канализационе водове у грађевинском објекту, уређаје за одвођење и пречишћавање отпадних вода, ревизиона окна и сабирне канале закључно са главном ревизионом шахтом која се поставља непосредно испред или иза регулационе линије на месту које одређује стручно лице овлашћеног предузећа. Кућна и јавна канализација се по чл. 14 Одлуке спајају преко канализационог прикључка а то је припој од јавне канализације до ревизионе шахте.

Тужени ЈКП „Водовод“ је комунално предузеће и његова делатност је између осталих и одржавање јавне канализације, то је комунална делатност и тужени по одредби из чл. 184 ЗОО одговара за штету насталу у вези са вршењем комуналне делатности. Тужени је током првостепеног поступка тврдио да је спорна шахта била отворена више година пре штетног догађаја, при том не тврди да је стамбеној згради коју сматра корисником шахте на било који начин скренуо пажњу на потребу да стављањем поклопца шахту доведе у исправно стање и да је предузео неку меру да зграда изврши обавезу из чл. 31 став 1 и 25 став 1 Одлуке. Тужени као комунално предузеће чија је делатност одржавање јавне канализације по одредби из чл. 32 Одлуке има обавезу контроле исправности објеката и уређаја кућне канализације, а када власник објекта пропусти да предузме мере на заштити и одржавању канализационих објеката и инсталација у исправном стању, да отклони неисправност на трошак власника. Ако су наводи жалбе тачни, штета би била последица не само неисправности шахте, већ и последица пропуста туженог у контроли исправности објеката и уређаја кућне канализације, па би тужени могао да одговара за штету поред власника објекта. Вештачењем је утврђено да је спонтани побачај последица трауме услед пада у отворену шахту, нема околности које би указивале на неки други узрок побачаја, па се жалбом туженог ЈКП „Водовод“ неосновано оспорава постојање узрочне везе између побачаја и механичке трауме услед пада у шахту.

Тужиља је због удара леђима у део шахте и огуљотина на нози трпела болове у тим деловима тела, касније су се јавили болови у доњем стомаку који су се постепено појачавали, тужиља је за то време лежала у свом стану, а гинекологу се обратила када је око седмог дана од повређивања добила јаке контракције мишића материце. Кад јој је саопштено да мора да се подвргне хитној интервенцији почела је неконтролисано да плаче, није била у стању да хода, крварила је и у трајању од око 10 минута је трпела страх снажног интензитета. Страх се смањио када је добила локалну анестезију и када је интервенција почела. Од тада па до окончања интервенције у трајању од око 1 часа је трпела страх средњег интензитета, а у следећих 6 месеци страх слабог интензитета. Код тужиље се услед стреса због спонтаног побачаја и страха појавио анксиозни поремећај реактивне природе због чега је узимала терапију за отклањање напетости и поправљање расположења. Ова реакција није оставила трајне последице на тужиљино психичко здравље. Обзиром да је тужиља од момента повређивања до завршетка акушерске интервенције, у трајању од око 7 дана трпела физичке болове који су се постепено појачавали, обзиром на околности повређивања и нелагодности којима је тужиља била изложена до отпуштања из болнице 10.11.2004. године, првостепени суд је правилно нашао да новчана накнада за овај вид штете износи 100.000,00 динара. Суд је правилно оценио да правична новчана накнада за страх износи такође 100.000,00 динара, обзиром на интензитет и трајање страха и последице које је страх проузроковао у тужиљиној душевној равнотежи у трајању од 6 месеци. Накнада за ове видове штете је одмерена уз уважавање свих околности које у смислу чл. 200 став 2 ЗОО утичу на висину накнаде, примерена је значају повређених добара и друштвеној сврси накнаде, па су супротни наводи жалбе туженог ЈКП „Водовод“ неосновани.

Вид душевног бола за који је тужиљи АА досуђена накнада од 200.000,00 динара, а тужиоцу АА1 од 150.000,00 динара изреком побијане пресуде није дефинисан, али из садржине тужбе, целокупних списа предмета и образложења побијане пресуде произлази да се ради о захтевима за накнаду штете за душевни бол услед смрти нерођеног детета, па наведена неодређеност не представља сметњу за одлучивање о овом тужбеном захтеву.

  Накнада за душевни бол услед смрти блиског лица се по одредби из чл. 201 став 1 ЗОО може досудити члановима његове уже породице (родитељи, брачни друг, деца рођена или усвојена). Браћа и сестре и ванбрачни партнер умрлог се сматрају члановима уже породице уколико је између њих и умрлог постојала трајнија заједница живота. Душевни бол услед губитка фетуса не представља посебан законом признат вид нематеријалне штете, нити се фетус поистовећује са лицем. Мајци би се изузетно могла досудити накнада штете за душевни бол услед смрти нерођеног детета уколико је трудноћа имала нормалан ток да се по редовном току ствари могло очекивати да се дете роди живо и уколико је фетус био развијен до степена који га чини способним за живот изван мајчиног тела. Способност за опстанак изван мајчиног тела је околност због које се фетус у смислу чл. 201 став 1 ЗОО изузетно може уподобити људском бићу пре рођења и у присуству те околности мајци се може досудити накнада за душевни бол због губитка нерођеног детета. Према допунском налазу вештака гинеколога др СС од 01.11.2008. године фетус је способан за ванматерични живот уз медицинску, неонатолошку помоћ после 24. недеље трудноће (шест месеци). Тужиља је имала спонтани трауматски побачај у трудноћи старој 4,5 месеца. Из налаза и мишљења вештака произлази да заметак тада није имао способност да уз медицинску помоћ опстане ван тужиљиног тела. Основаност захтева за овај вид штете зависи од способности заметка за ванматерични живот, а не од механизма по којем се одвија побачај, као што је погрешно нашао првостепени суд. Због тога се тужиљи не може досудити накнада за овај вид штете. Кад нема услова да се накнада изузетно досуди мајци, она се не може досудити ни њеном супругу или ванбрачном партнеру и због тога је неоснован и тужбени захтев тужиоца Такова који тврди да би рођењем постао отац детета. Одлука о захтевима тужилаца за накнаду штете за душевни бол услед смрти нерођеног детета је донета погрешном применом материјалног права и због тога је преиначена одбијањем тужбених захтева.

Тужени ЈП „Дирекција за изградњу“ Зајечар тврди да предметна штета није настала у вези са делатношћу овог туженика јер он нема обавезу да одржава отворе на објектима канализације и да није корисник предметне шахте. Суд је о одговорности овог туженика одлучивао применом чл. 50 Одлуке о комуналном уређењу на територији Општине Зајечар. Овим прописом је предвиђено да се о одржавању отвора и исправности затварача на њима старају она јавна предузећа која их користе, па како нема доказа да је тужени корисник шахте или парцеле на којој се иста налази, нема услова да се наведена одредба Одлуке примени на овог туженика. Нису понуђени докази на околност да је недостатак поклопца на шахти последица неког пропуста или радње овог туженика, а ни доказ на околност да је тужени по било ком основу имао обавезу да одржава шахту у исправном стању. Због тога се у односу на овог туженика, обзиром на чињенично стање утврђено у првостепеном поступку не могу применити одредбе о одговорности за штету из чл. 158, 173, 174 или 184 ЗОО. Због тога је првостепена пресуда преиначена и тужбени захтев је у делу у којем је тражено да се овај туженик обавеже да тужиљи Селени Јовановић накнади штету солидарно са туженим ЈКП „Водовод“ одбијен као неоснован.

Тужилац АА1 према исходу спора нема право на захтеване парничне трошкове, а тужиља АА из истих разлога нема право на парничне трошкове у односу на туженог ЈП „Дирекција за изградњу“ Зајечар. Туженици нису ставили захтеве за накнаду трошкова. Тужиља је делимично успела у спору у односу на туженог ЈКП „Водовод“ и стога овај туженик по чл. 149 став 2 ЗПП има обавезу да тужиљи накнади део парничних трошкова сразмерно постигнутом успеху. Тужиљи су досуђени трошкови увиђаја 1.600,00 динара, трошкови вештачења 8.285,00 динара, трошкови заступања на 12 одржаних рочишта по 4.000,00 динара и на 5 неодржаних рочишта по 2.000,00 динара, трошкови за састав тужбе у износу од 3.000,00 динара и судска такса на тужбу, пресуду, жалбу против пресуде П 69/05 и решење Гж 2079/06, укупно 46.500,00 динара према вредности усвојеног дела тужбеног захтева, што даје збир од 117.385,00 динара.

Из наведених разлога на основу чл. 375, 380 тачка 4 и 161 став 2 ЗПП, је одлучено као у изреци пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Слађана Накић-Момировић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)