Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
27.07.2011.

Гж 10684/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 10684/10
Дана 27.07.2011.године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од председника већа судије Бранке Дражић и чланова већа судија Бојане Нинковић и Ане Поповић, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против туженог болнице "ББ", коју заступа БА, адвокат, ради утврђења дискриминаторског понашања и накнаде штете, одлучујући о жалби тужиоца која је изјављена против пресуде Општинског суда у Ваљеву П.бр.947/07 од 10.09.2009.године, у седници већа која је одржана дана 27.07.2011.године, донео је


П Р Е С У Д У

ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Општинског суда у Ваљеву П.бр.947/07 од 10.09.2009.године, а жалба тужиоца ОДБИЈА као неоснована.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом одбијен је тужбени захтев којим је тужилац тражио да се утврди да је тужена дискриминаторски поступала према тужиоцу на основу чл.13 и 15 Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом ограничавајући га у коришћењу права из пензијског и инвалидског осигурања на тај начин што је пружала услуге рехабилитације особи са инвалидитетом – тужиоцу под другачијим и неповољнијим условима од оних под којима се услуга пружа другим корисницима, као и узнемиравањем, вређањем и омаловажавањем особа са инвалидитетом корисника услуге тужиоца због његове инвалидности радњама учињеном од стране туженог као лице које непосредно пружа услугу а такође којим је тражено да се обавеже тужени да плати тужиоцу на име накнаде материјалне штете износ од 6.000,00 динара са законском затезном каматом почев од дана подношења тужбе па до исплате као и на име накнаде нематеријалне штете износ од 200.000,00 динара са каматом почев од дана подношења тужбе па до исплате као неоснован.

Ставом другим изреке обавезан је тужилац да туженом на име накнаде трошкова парничног поступка исплати износ од 44.000,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде, под претњом принудног извршења.

Против ове пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу из свих законских разлога из чл.360 ЗПП.

Испитујући побијану пресуду у смислу одредбе члана 372 ЗПП, Апелациони суд је нашао:

- жалба тужиоца није основана.

Од стране првостепеног суда нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које Апелациони суд пази по службеној дужности, нити друге битне повреде које су биле или могле бити од утицаја на доношење законите и правилне пресуде.

Изведеним доказима у првостепеном поступку утврђено је да је тужилац особа са инвалидитетом у клиничком стању параплегије и креће се у инвалидским колицима, да је дана 22.07.2006.године дошао на рехабилитацију код туженог болнице "ВВ", да се пре доласка код туженог тужилац писменим путем обратио туженом уз копију упута и отпусне листе и навео да се креће уз помоћ инвалидских колица, да је оспособљен да функционише без туђе помоћи уколико има услове за кретањем колицима, да му је битно да колицима може да приђе купатилу и то WC-у и кади, и молио уколико је могуће да добије собу са купатилом да не би морао да користи заједничко купатило, као и мању гужву у соби, да је тужени упутио тужиоцу телеграм дана 7.05.2006.године којим је позван у бању 5.07.2006.године и да ће базен плаћати 200,00 динара по дану, с тим да се по доласку обрати ГГ, раднику туженог. Тужилац је дошао код туженог дана 22.07.2006.године, дат му је смештај у дуплекс соби у вили Херцеговина која није у комерцијалном режиму и где су две собе повезане заједничким купатилом, да се тужилац жалио на ширину врата кроз која не може да прође колицима, а други кревет је био заузет од другог пацијента који се кретао штакама што тужиоцу није одговарало, да му је понуђена соба бр.39 у вили Србија на првом спрату, да је проблем у тој соби био што је туш кабина прениска и што је соба трокреветна, а у соби је постојао сто са столицом због чега тужилац због обуће пацијената и помагала не би могао да се креће у колицима након чега му је понуђена соба бр.49 на другом спрату идентична соби 39, који тужилац није прихватио. Након тога тужиоцу је понуђена соба 10 у вили _ која потпада под режим комерцијалне цене, која је тужиоцу одговарала, али је морао да врши доплату коју је тужилац одбио па му је радник туженог сведок ГГ1 заједно са сведоком ГГ објашњавао да не може да буде смештен у комерцијалној соби без доплате па како је већ било подне а тужилац није био смештен одлучио је да направи гужву у кругу болнице и то учинио тако што је зауставио свој аутомобил, пустио гласну музику, аларм и сирену у намери да се не помери из круга болнице и онемогући излаз другим возилима из круга болнице, да су убрзо почели да се скупљају други пацијенти и прилазе тужиочевим колима, а потом је дошао и портир и сведок ГГ која је објаснила тужиоцу да ће га примити без доплате у собу бр.10 до понедељка, након чега је премештен у собу бр.30 у вили _ где је остао до краја рехабилитације, за коју собу је тужилац рекао да је била у реду мада су кревети били превисоки за његове потребе и поглед из његове собе је био на околно брдо, када је била кородирана, туш за црево кратак а у кабини је постојала столица која је била нестабилна. У тој соби тужилац је остао до краја рехабилитације која је трајала месец дана, иначе собе у економском делу болнице су новије градње и у њима постоје ТВ пријемници, купатила су новија, промењен је цео ентеријер, у вили Србија се налазе и комерцијалне собе, а собе које су нуђене тужиоцу биле су прилагођене пацијентима који користе инвалидска колица, иначе, тужиоца нико од запослених нити пацијената на било који начин није вређао нити омаловажавао, а физеотерапеути и по наводима самог тужиоца нису испољавали било какву мржњу према њему већ су у тишини обављали свој посао. Тужилац је платио 2.000,00 динара као накнаду за коришћење хидротерапије по цени коштања од 200,00 динара по терапији, о ком плаћању је обавештен у писменом позиву за рехабилитацију. Иначе тужени – болница има 527 места од којих је 200 места одређено за оне пацијенте који долазе са упутом надлежног фонда а остала места су за пацијенте без упута који плаћају економску цену болничког дана са пуним пансионом.

Правилно је првостепeни суд по налажењу овог суда закључио да нема места примени чл.13 и 15 Закона о спречавају дискриминације особа са инвалидитетом односно да тужени није правио разлику или неједнако поступао у односу на тужиоца у смислу чл.3 став 2 истог Закона због чега је одбио тужбени захтев и одлучио као у ставу првом изреке побијане пресуде.

Наиме, у току поступка утврђено је да је тужени пружио тужиоцу услуге смештаја у болници, обезбедио исхрану и одређене третмане и терапије које су прописане од стране лекара у оквиру рехабилитације као и свим осталим пацијентима без обзира да ли су у питању инвалидне особе и не. Такође, тужена болница је тужиоцу понудила собе за смештај, које су све биле адекватне имајући у виду чињеницу да се тужилац креће у инвалидским колицима и то не само у соби већ и у предсобљу као и купатилу у оквиру собе, а радници туженог су испољили висок степен професионализма и посебног уважавања тужиоца јер су својим поступцима обзиром на незадовољство тужиоца понуђеним смештајем, и то покушајем да се на више начина и понудом више соба изађе у сусрет жељама тужиоца и поступали са посебним респектом према тужиоцу, здравствени радници туженог који су тужиоцу пружали физикалне и друге терапије професионално су обавили свој посао а тужилац је у наредних месец дана провео на рехабилитацији у туженој болници, а за то време није било никаквих проблема и рехабилитација је успешно окончана.

Правилно, такође првостепeни суд одбио и тужбени захтев за исплату износа од 6.000,00 динара на име трошкова коришћења базена у складу са одредбом чл.61 тачка 20 Закона о здравственој заштити, а такође и тужбени захтев за накнаду нематеријалне штете у износу од 200.000,00 динара, налазећи да нису испуњени услови из чл.43 став 4 Закона о спречавају дискриминације особа са инвалидитетом, и одлучио као у изреци.

Суд је ценио наводе у жалби тужиоца да је првостепeни суд своју одлуку засновао на индиректним сазнањима и закључцима сведока – запослених код туженог, те да су разлози којима суд покушава да оправда своју одлуку недовољни и у знатном делу противречни доказима које је суд извео и чињеница које је утврдио изведеним доказима.

Ово стога што је првостепeни суд по оцени доказа у смислу одредбе чл.8 ЗПП, одлучио о постављеном тужбеном захтеву, а своју одлуку је засновао на исказима сведока – учесника у овом догађају а који су сведочили на основу непосредних сазнања и то директора туженог ГГ2, радника туженог сведока ГГ, ГГ3, ГГ1 који су критичном приликом тужиоцу због његовог незадовољства понуђеном собом и смештајем нудили више соба, сместили га у комерцијални део без доплате, да би на крају обезбедили тужиоцу одговарајућу собу у којој је остао месец дана а тужени као специјализована болница и установа која се дуго година бави пацијентима са одређеном врстом здравствених проблема и рехабилитацијом лица која болују од параплегије испуњава стандарде у погледу архитектонских решења и услова за кретање лица у инвалидским колицима. Осим тога сам тужилац је навео да би му прва соба која му је понуђена одговарала да није у соби био пацијент који је оперисао кукове и користио штаке због чега разлози због којих је тужилац одбио понуђену собу, како је то правилно закључио и првостепeни суд нису били оправдани јер је управо та соба која потпада под режим соба које користе лица по упуту надлежног фонда а о трошку државе предвиђена за лица која користе инвалидска колица.

Неосновани су наводи у жалби тужиоца да је првостепeни суд одређивао трошкове на терет тужиоца ради одржавања рочишта ван зграде суда у износима од по 2.800,00 динара и на тај начин погрешно и незаконито „казнио тужиоца“ на плаћање напред наведеног износа упркос одредби чл.109 став 2 ЗПП.

Наиме, одредбом чл. 109 став 2 ЗПП, прописано је да суд може одлучити да се рочишта одрже ван судске зграде кад нађе да је то нужно или да ће на тај начин уштедети у времену или трошковима поступка.

Наиме, из списа произилази да је првостепeни суд пошто је тужилац више пута одбио помоћ судског обезбеђења ради приступа на рочиште одлучио да се рочиште за главну расправу дана 29.09.2008.године, 10.11.2008.године и 15.12.2008.године одржи у просторијама Трговинског суда у Ваљеву, и наложио тужиоцу уплату предујма трошкова у смислу одредбе чл.147 ЗПП, а који би му били надокнађени од стране туженог да је успео у парници, у смислу одредбе чл.149 и 150 ЗПП.

Такође су неосновани наводи у жалби тужиоца да су услови у погледу конфора код туженог били такви да тужилац није могао да равноправно учествује и задовољава своје потребе, те да је тужени као реномирана рехабилитациона установа морала са појачаном пажњом и додатним мерама омогућити приступ здравственим услугама не само теже покретљивим лицима, лицима која се опорављају од неког коштаног обољења, лицима са штакама, штапом али и са инвалидским колицима.

Наиме, тужени је специјализована болница за ортопедска и коштано зглобна и дегенеративна обољења, у оквиру које постоје одређени болнички капацитети који потпадају под режим бесплатног коришћења, у која се смештају лица са упутом надлежног фонда, дакле о трошку фонда, као што је тужилац био у конкретном случају, а такође и одређени број капацитета у оквиру болнице који је комерцијално организован, тако да се одређен број соба наплаћује по комерцијалним ценама и који се односи на лица чији боравак код туженог не плаћа надлежни фонд, а тужилац је у оквиру собе која потпада под режим бесплатног коришћења, користио услуге као и сви други пацијенти, и тужени у случају тужиоца није неједнако поступао и правио разлику у односу на друга лица како је то правилно у току поступка утврдио и првостепeни суд.

Такође су неосновани наводи у жалби тужиоца да је морао да плаћа главну терапију, коришћење базена у висини од 200,00 динара иако је по упуту био ослобођен партиципације, обзиром да је одредбом чл.61 тачка 20 Закона о здравственом осигурању прописано да осигураним лицима у оквиру обавезног здравственог осигурања не обезбеђује се здравствена заштита која обухвата између осталог и хидротерапију, терапију хипнозом, електрохипнозу, електрослип терапију, електронаркозу и наркосинтезу.

Суд је ценио и наводе у жалби тужиоца да друга лица корисници истих здравствених услуга и смештаја код тужиоца која се не могу сврстати у инвалидна лица покретна уз помоћ колица су привилегованији и могу да користе купатило без нарушавања приватности излагања своје интиме особљу туженог, не морају да излажу своје тело дејству зарђале каде, могу несметано да улазе у своје просторије и несметано да лежу у свој кревет без помоћи других лица, не морају да приговарају на смештај и да се боре за остварење својих права и буду изложени непријатностима и омаловажавању, те да физеотерапеути и не треба да разговарају са пацијентима што све указује на различит однос према тужиоцу али је нашао да исти нису основани.

Наиме, у току поступка првостепeни суд је утврдио да тужени није неједнако поступао нити правио разлику између тужиоца и других лица, да су радници туженог на све начине покушали да изађу у сусрет жељама тужиоца, да су здравствени радници туженог професионално обавили свој посао, пружали тужиоцу физикалне и друге терапије, нико се од радника туженог није односио са омаловажавањем и подсмехом према тужиоцу, а и сам тужилац у свом исказу датом пред првостепeним судом није навео да је постојао такав однос запослених према њему, проблем смештаја тужиоца је решен у веома кратком року, а тужилац је наредних месец дана провео на рехабилитацији у туженој болници без икаквих проблема и успешно окончао рехабилитацију.

Са изнетих разлога жалба тужиоца одбијена је као неоснована а првостепена пресуда на основу одредбе чл.375 ЗПП, потврђена као правилна и на закону заснована.

Правилна је и одлука о трошковима парничног поступка јер је донета на основу одредбе чл.149 и 150 ЗПП, а туженом су признати стварни и нужни трошкови који је имао у овој парници обрачунати у складу са АТ.

Председник већа-судија
Бранка Дражић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарница
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)