Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English

Архива

30. септембар 2019. године
ЗОРАН ОБРАДОВИЋ И ДР.

ПРВОСТЕПЕНА ПРЕСУДА

Пресудом Вишег суда у Београду К. бр. 518/16 од 30. новембра 2018. године окр. Зоран Обрадовић је због извршења кривичног дела примање мита из члана 367, став 2. КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 2 године, док је окр. В. Д. ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело примања мита у помагању из члана 367, став 2. КЗ. 

Окривљени Зоран Обрадовић је оглашен кривим што је у временском периоду током 2014. године до 7. маја 2014. године, као службено лице – директор Републичке агенције за осигурање депозита, која је у функцији стечајног управника „Нове Агробанке у стечају“ из Београда, посредно, преко осуђеног Бранислава Ковачевића од Г.Д, власника привредног друштва „И“ у стечају из Ниша, захтевао корист да у оквиру свог службеног овлашћења изврши службену радњу коју би морао да изврши, на тај начин што је половином децембра 2013. године окр. В.Д. телефоном позвао Г. Н. понудивши му помоћ да његово привредно друштво уђе у план реорганизације с обзиром на то да се исто налазило у стечају и било дужник „Нове Агробанке у стечају“, на шта је Г.Н. пристао, а такође ради помоћи и заказивања састанка са окр. Обрадовићем, те је В.Д. упознао Г.Н. са осуђеним Браниславом Ковачевићем на Ковачевићев предлог, а неутврђеног датума у ресторану у Београду окр. Обрадовић је осуђеном Браниславу Ковачевићу саопштио да је за скидање хипотеке на локалу оштећеног Г.Н. у Нишу и за цео посао око давања сагласности на унапред припремљени план реорганизације цифра 100.000,оо евра, на шта је осуђени Ковачевић рекао да ће то Николићу пренети и у фебруару месецу 2014. године саопштио Г.Н. да Обрадовић тражи 100.000,оо евра, након чега је Г.Н. осуђени Ковачевић више пута позивао телефоном тражећи му 100.000,оо евра како би тај новац дао окр. Обрадовићу на име давања писмене сагласности на план реорганизације привредног друштва „И“ коју је иначе дужан да да, па је тако 7. маја 2014. године за окр. Обрадовића осуђени Ковачевић од Г.Н. примио захтевани новац у износу од 100.000,оо евра, па је окр. Обрадовић дао писмену сагласност на предлог за гласање и усвајање плана реорганизације стечајног дужника „И“ на рочишту пред Привредним судом у Нишу, те се са примљеним новцем осуђени Ковачевић удаљио у правцу улице где живи и где је по претходном договору требало да се нађе са окр. Обрадовићем пре чега је лишен слободе.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Београду, окр. Зоран Обрадовић и његов бранилац.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

ААпелациони суд у Београду, након одржаног претреса, 28. јуна 2019. године донео је пресуду Кж1 357/19 којом је преиначио првостепену пресуду у осуђујућем делу само у погледу одлуке о мери безбедности и то тако што је окр. Зорану Обрадовићу изрекао и меру безбедности забране вршења позива, делатности и дужности везаних за располагање, коришћење, управљање, руковање и чување туђом имовином у трајању од 5 година, док је у преосталом делу првостепена пресуда у односу на овог окривљеног потврђена. У ослобађајућем делу првостепена пресуда је преиначена, те је окр. В.Д. због извршења кривичног дела примање мита у помагању из члана 367, став 2. КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 8 месеци (Напомена: против овог дела пресуде дозвољена је жалба Апелацоином суду у трећем степену).

По налажењу Апелационог суда, у делу одлуке о мери безбедности, насупрот изнетом закључку првостепеног суда, основани су жалбени наводи Вишег јавног тужиоца у Београду којим се указује да је окр. Обрадовић приликом вршења службене дужности извршио коруптивно кривично дело, те да се у конкретном случају испуњени законски услови да се према овом окривљеном изрекне предложена мера забране вршења, позива, делатности и дужности везаних за располагање, коришћење, управљање, руковање и чување туђом имовином, налазећи да би даље вршење наведених делатности било опасно имајући у виду природу кривичног дела за које је окривљени оглашен кривим.

Апелациони суд је преиначио првостепену пресуду у ослобађајућем делу налазећи да је несумњиво закључено да се у радњама окр. В.Д. стичу обележја кривичног дела примање мита у помагању, при чему се одбрана окр. В.Д. да он никада није учествовао у разговорима око примања и давања мита није могла прихватити с обзиром на то да је оповргнута пре свега исказом Бранислава Ковачевића који је у својој одбрани детаљно описао конкретне радње које је предузео окр. В.Д. као и постојање договора око поделе новца који је Д.Н. требало да преда, при чему Апелациони суд налази да је одбрана окр. В.Д. дата у циљу избегавања кривичне одговорности. Одбрана окр. В.Д. је такође оповргнута и писаним доказима.


 
13. септембар 2019. године
Д.Ч.

ПРВОСТЕПЕНА ПРЕСУДА

Пресудом Вишег суда у Панчеву К бр. 46/18 од 22. јануара 2019. године окр. Д.Ч. је због извршења продуженог кривичног дела обљуба са дететом из члана 180, став 2. КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 5 година.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Бранилац окривљеног.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржаног претреса, дана 10. јуна 2019. године донео је пресуду Кж1 392/19 којом је преиначио првостепену пресуду и окр. Д.Ч. ослободио од оптужбе да је извршио кривично дело обљуба са дететом из члана 180, став 2. КЗ.

Оптужницом Вишег јавног тужиоца у Панчеву окр. Д.Ч. је стављено на терет да је у временском периоду од 20. јула до 24. августа 2017. године у Влајковцу и Банатској Суботици, при чему, услед особености ромске етничке заједнице којој припада, чињенице да потиче из породице слабијег социјално-економског стања, да је напустио школовање, да је без занимања и незапослен, те да је фонда знања испод очекиваног за календарски узраст и степен формално достигнуте едукације, није био дужан и није могао да зна да је његово дело забрањено, извршио обљубу са дететом што је за последицу имало трудноћу.

Из изведених доказа произлазе неспорне чињенице да су се окривљени и оштећена  у јулу 2017. године упознали преко друштвене мреже, да је окривљени са малолетном оштећеном у периоду од 20. јула 2017. године, када је први пут био код ње, па све до 24. августа 2017. године, када је приликом прегледа у Општој болници у Вршцу утврђена трудноћа код оштећене у више наврата имао полне односе, што је за последицу имало трудноћу оштећене, као и да окривљени и оштећена живе у заједници живота.

Полазећи од наведених неспорно утврђених чињеница, Апелациони суд је нашао да се радњама окривљеног стичу сва обележја кривичног дела које му се ставља на терет, одређена законом, али да је у предменој кривично-правној ствари, услед позивања одбране на незнање окривљеног да је ступање у полне односе са лицем које није навршило 14 година забрањено, спорно да ли је код окривљеног постојала свест о забрањености дела које чини.

Имајући на уму утврђена лична својства која се односе на ниво образовања, личне прилике, васпитање окривљеног, његове породичне прилике и окружење у ком се креће и из ког потиче, Апелациони суд је, посебно с обзиром на то да из одбране окривљеног и налаза и мишљења судског вештака произлази да је окривљени у оквиру етничке заједнице којој припада окружен примерима лица која су ступала у сексуалне односе и брак са лицима женског пола млађим од 14 година, а због таквог понашања нису кривично гоњена, нашао да окривљени није могао да зна да је ступање у полни однос са лицем које није навршило 14 година предвиђено као кривично дело.

Дакле, полазећи од природе извршеног кривичног дела, околности под којима је дело извршено и свеобухватно дејство субјективних фактора, Апелациони суд је нашао да окривљени, не само да није био дужан и није могао да зна за постојање правне норме која се односи на његово понашање, односно прописа који одређује забрану ступање у полне односе са особама млађим од 14 година, већ је, с обзиром на чињеницу да су његова и породица оштећене подржале њихов однос и у складу са обичајима ромске популације њихов заједнички живот прославиле, као и на социолошко – културолошке особености и обичаје заједнице у којој живи односно обрасце понашања којима је окружен, имао разлога да верује да је његово понашање дозвољено и чак друштвено пожељно. По оцени Апелационог суда на овакав закључак додатно упућује чињеница да је оштећена у време критичног догађаја имала 13 година и 10 месеци, као и да су њена емоционална и социјална зрелост, по налазу и мишљењу вештака, биле у складу са календарским узрастом, дакле, да је готово достигла узраст од 14 година који је законодавац определио као просечну старосну доб у ком већина појединаца достиже психичку и физичкку  зрелост за ступање у сексуалне односе, затим чињеница да се судски вештак изјаснио да није нашао значајнију разлику у физичкој и психичкој зрелости између окривљеног и оштећене, као и чињеница да је окривљени убрзо након што је ступио у полне односне са оштећеном са њом засновао ванбрачну заједницу у којој и данас живе и одгајају заједничко дете, из чега произлази да окривљени ступање у полне односе са оштећеном није доживео као једнократни сексуални чин ради задовољавања нагона, већ је, у складу са моделом у ком су дефинисани брачни и породични односи међу припадницима ромске етничке заједнице, ступивши у сексуалне односе са оштећеном планирао да заснује породицу.

С обзиром на то да је несумњиво закључено да је окривљени поступао у неотклоњивој правној заблуди, будући да није био дужан и није могао да зна да је његово дело забрањено, као и чињеницу да је, у случају постојању неотклоњиве правне заблуде, искључена кривица као обавезни елемент кривичног дела, а самим тим и постојање кривичног дела, то је Апелациони суд, усвајањем жалбе браниоца окривљеног преиначио првостепену пресуду и окривљеног ослободио од оптужбе да је извршио кривично дело.


 
6. септембар 2019. године
ДУБРАВКА ЂОРЂЕВИЋ И ДР.

ПРВОСТЕПЕНА ПРЕСУДА

Пресудом Вишег суда у Београду К.бр. 127/14 од 18. јуна 2018. године окр. Дубравка Ђорђевић, Александра Ђорђевић и Ђурђа Прица су ослобођени од оптужбе да су извршили по једно продужено кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234, став 3. КЗ и једно наведено кривично дело у саизвршилаштву заједно са окр. Мајом Штегер, док су окр. Душко Никитовић и Војин Манасијевић ослобођени да су извршили, у саизвршилаштву, једно продужено кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234, став 3. КЗ, а окр. Душко Никитовић једно криивчно дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234, став 2.  КЗ.

Оптужницом Вишег јавног тужиоца у Београду окривљенима је стављено на терет да су у периоду од 25. јуна 2007. године до 29. децембра 2009. године, у просторијама привредног друштва „Рибарско газдинство Београда“ а.д. са седиштем у Београду, као одговорна лица, искоришћавањем свог положаја и прекорачењем граница свог овлашћења прибавили предузећу ДТД „Рибарство“ из Бачког Јарка противправну имовинску корист која прелази износ од 1.500.000,00 динара, док су привредном друштву „Рибарско газдинство“ нанели штету, јер су током 2007. године донели низ одлука о издавању у закуп пословног простора ДТД „Рибарство“, током 2008 и 2009. године доносили одлуке којима су ДТД „Рибарство“отуђили средства привредног друштва „Рибарско газдинство“ и то у 2008. години, средства у вредности од 151.829.787,93 динара или 38,89% у односу на вредност основних средстава на дан 31. децембар 2007. године, а у 2009. години вредност отуђене имовине је износила 95.869.347,60 динара или 14,75 % у односу на вредност основних средстава на дан 31. децембар 2008. годие што је супротно одредбама уговора о продаји друштвеног капитала привредног друштва „Рибарско газдинство“ од 4. јуна 2007. године којим је предвиђено да купац до коначне исплате купопродајне цене неће отуђити било која од основних средстава у једној години више од 10%, односно за читав период више од 30%, рачунато по вредности по последњем билансу стања.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Београду.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 3. јула 2019. године пресуду Кж1 404/19 којом је одбио као неосновану жалбу Вишег јавног тужиоца у Београду и потврдио првостепену пресуду.

По налажењу Апелационог суда, током поступка није доказано да су окривљени својим радњама прибавили привредном друштву ДТД „Рибарство“ противправну имовинску корист и да су своје радње предузимали са директним умишљајем да до такве последице и дође, па их је правилно првостепени ослободио од оптужбе.


 

 

 
Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)